Tebe čuvam za kraj

Part 10

Irina i ja smo se tog leta prvi put vratile u Rusiju posle Dušanove smrti. Bila je mala i nije se sećala ulica kroz koje ju je otac vodio držeći je za ručicu, ali sam se ja sećala.

Pored neizmerne tuge, osećala sam neki mir. Kao da neko drži ruku na mojim leđima i govori mi da će sve biti u redu.

Kako je vreme prolazilo, sve sam manje imala želju da se vratim u Srbiju. Ivine reči često su mi se vraćale u misli. Odlučila sam da dođem u Moskvu da bih pobegla, ali sam se pitala da li me to bežanje tera i da razmišljam o ostanku. Ponovo sam uhvatila sebe u ulozi loše majke. Razmišljala sam o tome šta je najbolje za mene, ne uzimajući u obzir ono što je najbolje za Irinu. Uhvatila sam sebe u ulozi Nađe kakva sam bila pre deset godina. One Nađe koja odnos sa Vukašinom stavlja na prvo mesto i sve što u životu radi, radi nošena emocijama prema njemu. A tako davno sam prestala da budem ta Nađa. Deo mene želeo je da mrzi Vukašina zato što mi ju je vratio, ali nisam mogla da se ne zapitam da li je sve vreme bila tu, samo potisnuta. Da li sam ja zaista bila žena koja život podređuje odnosu sa muškarcem?

To vreme u Moskvi nateralo me je da dođem sebi. Da dokažem sebi da nisam takva žena. Da shvatim da ništa osim Irinine sreće nije bitno.

"Kako ti se sviđa ovde?", pitala sam je.

"Ne sviđa mi se."

Njen odgovor me je iznenadio, s obzirom da sam bila ubeđena da uživa svakog dana.

"Zašto?"

"Sviđa mi se ovde, ali mi se ne sviđa što si ti ovde tužna. U Beogradu se više smeješ."

"Nisam tužna, ljubavi. Možda sam malo
zamišljena", pokušala sam da ispravim stvar u očima svog deteta.

"Tužna si, vidim. Tužna si od onog dana kad smo bili na igralištu", rekla je, a ja sam se osetila kao da mi je neko lupio šamar. "Mama, znaš, ja nisam mala", dodala je kad je shvatila da ja neću progovoriti.

Trebalo mi je nekoliko trenutaka da joj odgovorim.

"Životi odraslih su ponekad komplikovani", rekla sam tu čuvenu mudrost koju sam toliko često slušala od svojih roditelja.

"Šta tvoj čini komplikovanim?", pitala je i spustila glavicu u moje krilo.

"Ne znam ni sama, iskreno da ti kažem. Možda ja sama."

"Zašto?", nastavila je radoznalo.

"Kakav je ovo intervju, gospođice?", zagolicala sam je da bih joj skrenula pažnju. Vrištala je od smeha, ali je ni to nije pokolebalo u nameri da sazna sve što je zanima.

"Mama, ja te ozbiljno pitam. Neću da ponovo budeš tužna kao onda kad smo živele kod bake i kad me nisi vodila u školu."

"Ne brini, sine. Nikada više neću biti toliko tužna", šaputala sam joj ljubeći joj kosu.

Pobegla sam od Vukašina, da bih se vratila sebi. Sebi i Irini. Tako sam gledala na taj put u Moskvu.

Gotovo čitavo leto provele smo tamo, uživale u zajedničkim trenucima bez obaveza oko škole, posla... Uživala sam i u samoći dok je Irina provodila vreme sa bakom i dekom i prvi put posle mnogo godina prijalo mi je da budem sama sa sobom. Prvi put posle mnogo godina ostajala sam sama, a nisam razmišljala o svemu što je trebalo da uradim drugačije, o svemu što nije trebalo da uradim uopšte ili nečemu što nisam uradila, a trebalo je.

"Irina kaže da je mnogo srećna u Beogradu", rekla mi je jednog popodneva Dušanova majka.

"Jeste. Mislim da jeste", odgovorila sam sa osmehom.