Tebe čuvam za kraj

Part 5

Kao što sam te večeri obećala sebi, pokušavala sam da zaboravim da sam srela Vukašina. Ipak, nekako mi se uvlačio u misli dok sam pakovala svoje i Irinine stvari, dok sam vozila ka Beogradu i brojala svaki put kada sam tim putevima išla u zagrljaj njemu...

I trajalo je sve dok nismo došle u stan.

Među tim zidovima lomile su me uspomene na neki drugi život. Onaj u kom sam imala Dušana.

Iz tog sam stana izašla u beloj venčanici i odvezla se do crkve u kojoj sam postala njegova žena.

U tom sam stanu kao njegova žena prvi put zaspala i probudila se i iz njega sam ceo svoj život preselila u Moskvu.

I nikada, baš nikada, nisam pomislila da ću u njemu ponovo živeti bez Dušana...

Bila sam dobro dok smo Irina i ja bile okupirane sređivanjem stana. Zabavljale smo se dok smo birale boje za zidove i nameštaj za njenu novu sobu. Ona se u Beograd zaljubila na prvi pogled. Volela je da se igra u parkiću ispred zgrade, da provodi vreme sa mojim ocem, koji je njoj bio sve ono što u mom detinjstvu nije, volela je pidžama žurke kod Ive i kada Viktor dođe kod nas... Toliko je volela svoj novi život da sam je jedva ubedila da na dve nedelje napusti Beograd i da sa Dušanovim roditeljima ode na more.

Tako sam, sredinom avgusta, prvi put ostala sama u tom malom stanu. Osim uspomena u kojima sam živela, mučila me je i pomisao na budućnost. Nisam mogla da nađem posao, brinula sam kako će Irini biti u školi i hoću li uspeti da sačuvam tu sreću koju oseća od kada smo se preselile...

"Zašto ne pitaš tatu da ti pomogne oko posla?", pitala me je Iva dok sam joj iznosila svoje brige.

"Nema šanse."

"Čovek je pun k'o brod i zna ceo grad. Ako neko može da ti pomogne, to je on."

"Ne želim da mi on pomaže", rekla sam joj.

"Mislim da je vreme da oprostiš čoveku što se razveo od tvoje mame pre dvadeset godina. Znam da je bio daleko od savršenog oca, ali ga pitaj za pomoć zbog Irine, ne zbog sebe."

Ćutala sam, ali sam znala da ću pozvati Slavišu čim ispratim Ivu.

Dva dana kasnije, moj otac i ja smo stajali ispred zgrade u kojoj sam živela i gledali u izlog praznog lokala.

"Evo ti. Otvori šta hoćeš", rekao je dok mi je pružao ključeve.

"Ovo je tvoje?"

"Znaš da sam projektovao ovu zgradu. Tvoj stan i ovaj lokal bili su deo isplate. Od kad je zgrada useljena, ovde je bila poslastičarnica, ali su prošlog meseca zatvorili. Fini ljudi, odoše u penziju. Nisu imali dece da im ostave posao, a rodbinu nisu voleli jer su ih čitav život samo izmuzavali. Kažu bolje da zatvore nego da poslastičarnica izgubi dušu. Mogu već sutra da ti prepišem lokal, a ti vidi šta ćeš sa njim."

"Tata..."

"Dobro, Irini ću da prepišem", rekao je znajući šta me muči. "Nikada ti se nisam zahvalio što me puštaš da budem u njenom životu onoliko koliko u tvom nisam bio. Znam da ne mogu sa njom da ispravim greške koje sam sa tobom pravio, ali..."

"Hvala ti", prekinula sam ga. "Samo budi tu za nju. Voli da provodi vreme sa tobom."

Klimnuo je glavom i ostavio me da sa ključevima u rukama stojim pred tim praznim lokalom.

I nisam morala mnogo da razmišljam. Želela sam tu poslastičarnicu sa dušom.

Ni sama ne znam koliko puta smo se puta Iva i ja tešile njihovim kolačima, koliko su mi rođendanskih torti napravili, koliko je puta Vukašin svraćao da mi kupi kolač pre nego što se popne u stan, znajući da sam ljuta na njega... Pomislila sam na sve ljude u komšiluku koji možda imaju isto takve uspomene i nisam želela da to nestane. Želela sam da stvaramo nove.

Posle dva meseca "Kapkejk kafe" radio je punom parom. Ljude je u početku odbijao novi naziv poslastičarnice, ali čim su shvatili da kolače pravimo po receptima starih vlasnika, počeli su da dolaze sve češće. Onda su probali sve novo što smo uneli u ponudu, pa im se i to dopalo, a Iva je od prijateljice koja mi pomaže u novom poslu postala zaposlena sa punim radnim vremenom. Po čitav dan smo provodile u tom lokalu, deca su u njemu radila domaći, a ni sama ne znam koliko sam puta uspavanu Irinu u rukama nosila do stana.

I bila sam srećna. Pronašla sam sebe, posle toliko godina u kojima sam bila izgubljena. Pronašla sam nešto što volim da radim, nisam po čitave dane razmišljala samo o svom gubitku... osećala sam se kao da život za Irinu i mene ponovo počinje. Osećala sam se kao žena kakva sam bila pre nego što sam ostala bez Dušana.

Usudila sam se, da prvi put od kad sam ga izgubila, kažem da sam srećna.