Zauvek mladi

Untitled Part 3

Za divno čudo, nisam bila uplašena. Znala sam da, ako mi je suđeno, ne mogu ništa promeniti. Ja sam bila devojka koja je uvek verovala u sudbinu. Uvek sam mislila da je Uroš meni suđen, kao i ja njemu. Onda, ponovo sam počela da se gubim. Počela sam da tonem u dubok san. Čula sam doktora kako bi mi vikao da izdržim, da ima nade. Kada su mi se oči sklapale, samo je počeo da psuje.

-Ja sam Uroš, jesi li se zaljubila ili da ponovim?-

-Ja sam Anja i to je fora koju si pokupio sa fejsa, a šteta pa ja volim originalne osobe.-

-Znaš li da umem da citiram Šekspira?-

-Uff, ne zafrkavaj samog sebe.-

-Imaj više no što pokazuješ, govori manje no što znaš.-

-Okej, to je bilo impresivno. Ali, kako da znam da to opet nije neka fora?-

-Pohađam časove poezije. Kritikovala si me, a nisi me ni upoznala. Pretpostavljam da si ista kao ja. Mislim, znam da si ista kao ja pošto bi samo pametna osoba tako odgovorila na to pitanje.-

-A je li?-

U dubokom snu sanjala sam prvi susret sa Urošem, onako divan dan u Novom Sadu... išla sam babi da uzmem panadol i srela sam ga na autobuskoj stanici. Izgledao je kao neki dečak koji sedi za kompjuterom dvadeset i tri sata na dan, a preostali sat traži sledeću igricu. Sudila sam knjizi po korici sve dok..

-Jesi li za sveže ceđen sok od pomorandže?- pitao me je sa pogledom punim nade.

-Zapravo, moram da odnesem babi panadol.-

-Hm, a ja mislio to za tebe pa sam već hteo da ti kažem da nisi trebala da trošiš pare jer, čim bi mene upoznala glavobolja bi ti magično nestala jer bi počela da razmišljaš o mojim pegicama i mojoj uvek sređenoj plavoj kosi.- zvučao je kao da je uvežbavao ove rečenice, a međutim ubrzo sam saznala da je on jednostavno takav, pametan, drugačiji. Ili sam bar tako mislila sve do one noći. Tada mi je došao bus, pozdravili smo se i nismo se videli sve dok ja nisam krenula u srednju, što je bilo za četiri meseca. Svetina gimnazija, prvi dan. Sedela sam na klupi i on mi je prišao sa jednom palačinkom.

-Tebi bih dao i sredinu palačinke.- glas mu je bio pun šarma i narcisizma. O, Uroš je bio toliki narcis, a možda je i to bio deo neke glume.

-Nećeš me zavesti sa tom pesmom, veruj mi. Zatekla sam mog ujaka sa nekom drugom ženom kako igra uz ovu pesmu u nekom baru, iskreno, bilo je previše odvratno pa sam tražila pare da bih ćutala.-

-To je zlobno, to je stvarno zlobno. Stvarno nisi rekla ujni? Mislim, stvarno ti je dao pare?- odjednom je zvučao stvarno zainteresovano i to je bio trenutak kada sam se i ja zainteresovala za njega. Oči su mu bile pune znatiželje. Gorele su nekim žarom koji me je naterao da mu ispričam celu priču. Pričali smo toliko da smo na prvi čas zakasnili 35 minuta. Otišli smo tek na drugi, pa se videli na odmoru. Sve je bilo stvarno divno.

---Drži se mala, mlada si da mi umreš. Evo je, uz nas je. Srećo ne boj se, sve je na tebi. Sve. Mi radimo svoje, ostaje na tebi da se trudiš. Zapitaj se da li ovo želiš. Oboje znamo odgovor dušo. Želiš da živiš, da provedeš najbolje trenutke u svome životu. Da imaš decu i unučiće. Oboje znamo.- doktor je zvučao kao dobra duša. Jedino što nisam znala je kako da se borim. Kako? Šta da učinim. Stvarno mi nije bilo jasno, a onda.. ponovo mrak.

-Jesi li za ples?- upitao me je Uroš.

-Mi smo na sred tvrđave, plus, nema muzike i mrkli mrak je.-

-To je ono što će taj ples činiti originalnim, mislio sam da voliš originalno?- glas mu je opet zvučao onako pun sebe. Volela sam to. Sviđao mi se on. Od glave do pete, o da, to je bio trenutak kada sam shvatila da ja volim Uroša Joksovića. Igrali smo, na sred tvrđave, bez muzike, obučeni u trenerke i dukseve, na nogama oboje smo imali patike. Sve je postajalo kao da je ceo svet naš. Činilo mi se kao da smo samo mi na celom svetu. Njegove usne su se približile mojim. Spojile su se, jesenja noć početkom novembra bila je sveža, a najtoplijom učinile su je njegove meke usne. Ta toplota koju je usnama preneo na moje celo telo. O, bilo je tako prokleto lepo. Bila sam tako ponosna što mi je prvi poljubav bio toliko savršen, a opet ne toliko savršen. Bio je originalan. A onda.. došla sam sebi, bila sam jača. Osetila sam to.

-Uspeli smo. Ljubavi mala, to je to. Uspela si. Bravo. Odmori se, odspavaj kad ti čika doktor kaže. Biće ti bolje.- nasmejano lice doktora i dobrota odjekivali su celom bolničkom sobom. Nije morao da me posavetuje dva puta, odmah sam zaspala.Tada nisam ništa sanjala. Spavala sam tri sata i trideset i osam minuta. Kada sam se probudila u sobi bili su moja majka i moj otac.

-Uroš, da li je dobro? Molim vas recite mi.- suze su počele da mi liju. Nisam mogla da prestanem da plačem. Samo sam želela da znam da li je on dobro. Majka i otac imali su podočnjake do poda, bili su preumorni. Videlo im se na licu. Previše su se nervirali. Kako i ne bi? Bože Uroše, ljubavi, šta nam je ovo trebalo? Moja majka počela je da plače. Nisam mogla da ukapiram da li od sreće, što sam se probudila, ili ?

-Mama, što plačeš? Dobro sam mama. Stvarno sam dobro. Uroš?- postajala sam sve nervoznija.

-Srećo tatina...Uroš... Uroš te sada gleda sa neba ljubavi moja. On je tvoj Anđeo čuvar. Niko te neće čuvati bolje od njega. On će te paziti. On ti je dao snagu da nastaviš. On je u tvome srcu mila. Nije on zaista otišao. Dušo moja, biće sve u redu. Obećavamo ti.- mogla sam reći da je vežbao ovaj govor. Mogla sam primetiti. A ja, ja ni suzu nisam pustila. Zagledala sam se u jednu tačku i razmišljala. Sećanja, ona su sve što mi je preostalo.

-Uroše, hoćemo li mi zajedno umreti?- upitala sam ga prošle godine negde u decembru.

-Ljubavi, to niko ne zna, ali ti obećavam da nećemo otići još dugo.- rekao mi je dok je nameštao svoju glavu koja je bila u mom krilu.

-Pa obećaj mi, ako to bude pre, da ćeš biti džentlmen i pustiti mene prvu. Ne bih da patim bez tebe ili da skupim tipa milion mačaka i tako.-

-Hahaha Anjuš moj, evo, obećavam ti. Ali nema šta da brineš bre. Neće to još. Obećavam ti da ćemo doživeti duboku starost. Da ćemo se i sa devedeset držati za ruke i hodati Dunavskim parkom. Obećavam ti da ćeš videti svet. Da ćemo večerati u Parizu, u najlepšem restoranu. Da ćeš se sunčati na privatnoj plaži u Majamiju, a zimovati na najlepšim planinama Kanade.- kada je završio taj mali govor odmah je zaspao. Sećam se kao da je bilo juče. Tad sam znala koliko sam u stvari srećna i tada sam, prvi put, pustila suzu dok je on bio u mom prisustvu.

-Nije ispunio svoje obećanje. Lagao me je, Lagao me je!- vikala sam iz sveg glasa. Mislim da me je cela bolnica čula. Ponavljala sam rečenicu "LAGAO ME JE" mnogo puta. Majka je počela još jače da plače, a otac me je počeo smirivati. Spremačica je iz hodnika gledala kroz prozor i ukrstila ruke. Imala je facu koja me je žalila. Mrzela sam tu facu. Fuj.

-Želim da odete.- rekla sam mirno. -Želim da odete i da me ostavite, nema ali, nema ničega. Samo me ostavite samu, molim vas.-

-Biće kako želiš mila. Volimo te- majka me je poljubila, pa posle nje i otac. Ovo je bio kraj. Ovo je bio kraj Anje Vladisavljević.

-Mila, bi li videla jednog dečka crne kose i plavih očiju? Prevrnuo je celu bolnicu tražeći da te vidi?-