Zauvek mladi

Untitled Part 2

Ušli smo u auto, nešto je bilo drugačije..muzika. Mislim, nemam ja ništa protiv Raste i ostale bande, ali moj Uroš? Pa moj Uroš sluša muziku tipa Oliver Dragojević, Tropiko, Dino Merlin. 

-Uroše, da se možda ne trudiš previše?- pitala sam ga tiho, nije mi odgovarao. Nastala je neprijatna tišina. Mislila sam da smo nas dvoje prevazišli neprijatno. Izgleda da to nije tačno. Znate, oduvek sam mislila da dvoje ljudi koji su dugo u vezi primete svaku jednu stvar jedno kod drugog.. Ovo je drugi Uroš, znam da ovo nije samo neka opklada. Mislim, nije kao da će mu ti likovi ući u auto i slušati muziku. Uostalom, zašto je pristao na ovo? To je samo Zoran, isti idiot koji je, da izvinete, pišao u hali za matursko veče pa ga je policija 7h ranije odvela kući. Iza ovoga stoji još nešto, znam to. 

-Stigli smo Anjuš.- rekao je kao da ga ništa ni nisam pitala. Izašao je iz auta, zalupio vrata. Navikla sam da mi on stalno otvara vrata, pa sam čekala u autu. Pazite ovo, frajer sad ne može da mi otvori vrata, sad mora da bude idiot kao osamdeset posto muškog roda. Šta ako on nikad nije ni bio drugačiji? Sa gadjenjem sam izašla iz auta. Uroš je već stojao kod neke grupice, a naravno u toj grupici je glavni bio Zoran. Bilo ih je petnaestoro zajedno sa Urošem i Zoranom. Svi su bili obučeni na isti fazon. Najk od glave do pete, torbice okačene oko vrata, ošišani na ćelavo. Ono što mi je najviše smetalo je to što su svi, ali bukvalno svi navukli trenerke do sisa. Svi sem mog Uroša koji nije ni imao trenerku, ali verujem, kad bi je imao, verovatno bi je i on navukao. Znate, da se "uklopi". Stajala sam pored auta i gledala, Uroš se okrenuo i raširio zenice, to je bio onaj pogled koji je govorio da smesta dodjem tako. Nisam htela, stvarno nisam. Medjutim, nisam htela da se svađam sa njim. Došetala sam do grupice. Ćelavi dečko sa plavim očima je prestao da priča. Usta su mu ostala otvorena, podigao je one njegove guste obrve i pogledao me. Zoran je počeo da mi prilazi, pružio je ruku i rukovao se sa mnom.

-Vidi, vidi, pa tu je i Anja. Uroše zar se riba dovodi na ovakva mesta?- RIBA? RIBA? STVARNO? Prevrnula sam očima a inače, da sam mogla, naturila bih mu sve one motore oko nas u usta. 

-Moja riba sa mnom ide svuda.- odgovorio mu je Uroš. Okej, dosta. ovo stvarno više nije normalno. Pogledala sam ga svojim "UBIĆU TE ZA OVO I NEĆEMO PRIČATI NEDELJU DANA" pogledom. Kada bih složila tu facu obično bi mi se izvinjavao, ali ne i ovaj put.  Ćelavi dečko sa smeđim očima je počeo da mi namiguje, a ćelavi sa plavim očima nastavio da priča. Odjednom mi je i haljina do kolena bila previše kratka. Samo sam je povlačila dole i molila Boga da što pre odemo odavde. Prošlo je tek pet minuta. Uroš mi je prišao i uhvatio me za ruku najjače što može. To bi obično uradio kad je uplašen. 

-Uroše, šta se dešava?- upitala sam ga tiho i zabrinuto. Plašila sam se, jer znam da, kada se on plaši nije nešto tipa pauk ili smrdibuba, to je bio neki veliki problem. 

-Slušaj, ako mi budemo izabrani obećaj mi da se nećeš bojati, obećaj mi da nećeš. Veruj mi molim te. Nije mi prvi put da radim ovo. Uvek bude sve okej, zašto sad ne bi bilo? Molim te veruj mi, molim te.- Zvučao je previše zbunjeno. Reči su mu samo letele iz usta. Htela sam da ga pitam šta se dešava ali su me prekinuli zvuci tipa "ALEE, OOO", stvarno sam znala da se nešto gadno dešava. Da li je ovo pravi Uroš? Ništa mi nije bilo jasno. Znači dolazio je ovde ranije. Ali, ne razumem. Ništa ne razumem. 

-Uroš Joksović i njegova riba!- viknuo je ćelavi sa plavim očima. Njegovo ime je pisalo na papiru, bilo je u tegli sa još sto takvih papira. Čekaj, ništa ne razumem. Ništa ne razumem. Da neće možda? Ma ne, ne bi Uroš. Osim ako...osim ako ga ne poznajem. 

-Anja, sešćeš na ovaj motor, moraš to da uradiš. Vidi, ovi ćelavi konji će me prebiti na mrtvo, a ko zna šta će tebi uraditi. Anja, neće se ništa desiti. Obećavam ti. Volim te i sve ću ti objasniti. Obećavam.-

Znala sam da me ne laže, bar za onaj deo gde će njega da prebiju, a meni ko zna šta, već sam znala šta je to ko zna šta. Ipak, protivila sam se.

-Uroše, ne želim. Ne dozvoljavam ti. Nikako, nećeš sesti za taj motor, ma nema te sile.- šaputali smo dok smo se raspravljali..

-Ima neki problem vas dvoje?- pitao nas je Zoran dok je pisao poruku na svojoj cigli od telefona. 

-Nikakav problem brate, samo sam je pitao da li bi sela pre na crni, ili beli motor.- 

-Alo dečko, crni je moj.-

Pojavio se neki dečko. Bez brige je seo na sedište. Vidi se da je već navikao na ovo. Jedini nije bio ošišan, imao je crnu kosu i plave oči. Nije nosio trenerku, na nogama mu nisu bile najk patike, oko vrata mu nije bila okačena crna torbica. Imao je pomalo iscepane teget farmerke, belu majicu na kratke rukave sa v izrezom, na nogama su mu bile bele starke. Kosa mu je bila neuredna, usne pune. Ključne kosti su mu bile izražene. Ispod majice se videlo da ima pločice. Podigla sam obrvu i pogledala u Uroša.

-Znači.. sa njim bi se trkali?- upitala sam ga.

-Da Anja, to je Stefan. Ostao sam mu dužan jednu trku.- progutao je knedlu i povukao me. Seli smo na motor. Znala sam da je ovo pogrešno. Znala sam, ali, nisam htela da mi neko oduzme nevinost zato što nisam sela na motor i napravila dva kruga oko Mišeluka. 

-Ladno tvoja riba ide sa tobom? Jadno brate moj, jadno.- Stefan je samo tiho izgovorio.

Zažmurila sam. Krenuli smo, sve je bilo previše brzo. Držala sam se čvrsto za Uroša. Stefan je bio ispred nas. O, to nisu bila samo dva kruga. To je bila večnost. Razmišljala sam o svom psu. Ne znam zašto. Razmišljala sam o svom psu, a nisam ga ni imala. Razmišljala sam o tome kako bih ga nazvala Asteriks, bio bi mali američki buldog. Odjednom Uroš je počeo da se migolji. Znala sam da nešto nije kako treba. Otvorila sam oči i odjednom. Sve je nestalo. Oko mene sve je bilo belo, videla sam svog dedu kako mi se smeška. -Ali deda, ti si umro.- 

-Mila moja Anja, ja sam uvek bio tu.- Ležala sam na nekoj livadi. Moj deda mi je brao cveće. 

-Deda, zašto sam ovde?- upitala sam ga.

-Mila moja Anja, sve je na  tebi. Bori se Anja. Nemoj odustati. Bori se.-

Polako, moj deda je ustao, dao mi dva maslačka i okrenuo mi leđa. Krenuo je negde, bio mi je sve dalje. Vikala sam ali reči nisu izlazile iz mojih usta. Sve je bilo kao neki san, ali možda je ovo bila moja realnost. 

-Devojka bez svesti, pala sa motora, o evo je, otvorila je oči. Brzo je vodite dok još ima nade. BRZO- oko mene su bili ljudi na belom a ja više nisam bila na livadi. Znala sam dobro gde sam iako sam bila u lošem stanju.

---------Nadam se da vam se sviđa haha. Pišite šta mislite o ovome.