Zauvek mladi

Poglavlje II

Neko vreme sam razmišljala.. ko bi to mogao da bude? Onda su mi se premotale slike u glavi. Rodbina nije mogla da bude pošto smo svi plavi, to je morao biti onaj idiot sa kojim smo se trkali. Nisam htela da ga vidim, ma ni da ga pogledam na tren. Šta ako je on kriv za sve? Ma sigurno jeste. Ali, htela sam odgovore. Htela sam da znam šta se to desilo. 

-Neka uđe- rekla sam odlučno. Takođe, zanimalo me je šta on, dođavola, želi od mene. Ubrzo ugledala sam njega na vratima. Ona bela majica mu je bila iscepana i uprljana, koleno mu je krvarilo i preko farmerica. On jedini nije imao onu facu sažaljenja. Hvala Bogu. 

-Izgledaš užasno Anja.- rekao mi je njegovim dubokim glasom. Bože, glas mu je toliko muževan, tako pun opasnosti i misterija. Nakon što je to rekao blago se nasmejao. Iskreno sam se nadala da on nema ništa sa našom nesrećom jer mi je zaista trebao jedan prijatelj sada. Nije kao da nisam imala prijatelja. Imala sam ih puno, ali, njemu jedinom ne bih morala da objašnjavam sve. On je jedini koji može meni sve da objasni. Seo je na belu plastičnu stoličicu pored bolničkog kreveta na kojem sam ležala. Samo smo se gledali. To nije bila neprijatna tišina. To je bila tišina koja je odisala razumevanjem i nije bilo sažaljenja. A, možda se trudio da ne izgleda kao da mu je žao jer zna da to uopšte nije lep osećaj. Mislim, mora da je bar dva ili tri puta bio na mom mestu. Mislim, čini mi se kao da je ceo život činio loše stvari. Mada, kao osoba, bio je okej. 

-Stefane, reci mi šta se desio. Moram to da znam.- polako sam počela da ustajem iz ležećeg položaja. Pletenica koju mi je majka napravila sad je bila neuredna i skroz opuštena. Ožiljak na mojoj usni me je boleo, čelo mi je bilo ljubičasto i gorelo je od toplote. 

-Anja, ako misliš da sam zbog toga došao ovde varaš se. Ne želim ja da ti pričam o tome. O tome neka ti priča njegov dragi brat. Došao sam da vidim kako si. Ne bih sebi oprostio da ti se nešto desilo, stvarno. Ja sam taj koji nije preduzeo veće mere u vezi tvog sedanja na taj motor.' dok je to govorio stiskao je pesnice. Izgledao je napeto. Kada je shvatio da sam to primetila ustao je i otišao iz moje sobe. Čemu to? Nije mi bilo jasno. Sve što sam želela je da shvatim šta se desilo, a on tako. Što mu je uopšte stalo do toga kako sam ja? Nisam dugo razmišljala o tome. Znala sam da je došao zato što mu nešto treba i ubrzo će se vratiti da mi kaže nešto tipa 'Ej treba mi malo para', počela sam da razmišljam o svom životu. Poslednjih godina stalno sam sve radila po pravilima. Nikada nisam prešla crtu. Uvek sam bila pedantna. Ne sećam se kada sam poslednji put svoju odeću samo bacila na krevet i ostavila je neurednu. Ne sećam se kada mi kosa nije bila očešljana ili kada mi tepih nije bio usisan. Shvatila sam da to možda nije bilo dobro. Shvatila sam da, ako ne želim da patim za Urošem moram da se promenim. Stvarno nemam snage da plačem za njim. Bože, toliko je bolelo. Toliko me je peklo srce. Sve što sam želela jeste da ta bol prođe. Ali ona je postajala sve jača i jača. Sama pomisao na to da neću imati osobu koja mi je uvek bila snaga me je tištila. Srce će mi pući. Zašto se ovo meni dešava? Nisam mogla da pronađem odgovor. Stvarno nisam. Jedino što sam za ovo vreme skapirala je to da mi treba promena. Nije to bila promena kose ili laka za nokte, to je bila promena duše.  Čim prođe njegova sahrana, a shvatila sam da bi to tebalo biti ubrzo, ja ću se promeniti. Hoću, stvarno hoću. Znate šta? Tražiću od Stefana da mi pomogne. Legla sam i zaspala. 

-Uroše, šta radiš ovde?- stajala sam na plaži i bacala kamenčiće u vodu kada sam ugledala njega. Sve što sam osećala bila je mržnja jer me je ostavio samu. -Obećao si mi da me nećeš ostaviti. Lagao si me Uroše, kako si mogao?- Uroš nije odgovarao. Samo mi se smeškao i zagrlio me je. Oči su mi bile pune suza. A onda, onda me je probudio moj tata koji je razbio vazu sa cvećem. 

-Izvini mila, joj, molim te nemoj pričati svojoj majci o ovome.- rekao je tata sa užasnutim izrazom lica. Moja majka je uvek bila perfekcionista. Sećam se da je uvek bacila sasvim dobar kolač u smeće zato što je kora bila napuknuta. Tada nisam pričala sa njom mesec dana jer, neki ljudi nemaju šta da jedu. Njena odbrana bila je -Pa kad bi videli u kakvom je stanju kolač razboleli bi se.- Da.. Mama  Ljubica je malo ćaknuta. Ili malo više? Ne znam zašto ali sam jedan dobar deo vremena provela razmišljajući o Stefanu. Ovo mi je poslednji dan u bolnici. Hoće li doći da me vidi? Hoće li mi reći da mu nešto treba? Treba li mu nešto uopšte? Možda mu je stvarno stalo do mene... ma ne. Dan je bio tmuran. Bar meni, iako je napolju sijalo sunce, iako su se dečica i danas, kao i svaki dan, igrala u parku..iako su psi i danas, kao i svaki letnji dan, ležali na suncu i odmarali se, ja sam ceo dan plakala. Plakala zbog svega što mi se dogodilo. Moji roditelji više nisu znali kako da me smire, a da ne pogoršaju situaciju. Posle je ušla moja bakuta. -Anja, sine, baba ti je umesila kiflice. Uzmi pojedi koju, vidi je, osušila si se ko grančica. Oduvek sam ti govorila da je bolje da ljulja, nego da žulja.- rekla je i počela da se smeje, onako ludački. Ali posle pet sekundi se verovatno setila da je meni dečko umro, pa je pomislila da mi nije do smejenja.. ALI TO NIJE ISTINA. MOLIM VAS. TREBA MI NEKO KO ĆE ME ZASMEJAVATI I POMOĆI MI DA NE MISLIM O NJEMU. -Anja, sutra je sahrana. Traže od tebe da napišeš govor, mislim, to se podrazumeva. Ipak ga ti najbolje poznaješ.- baba je odjednom izgledala tužno, a pogodite šta? Imala je onu poznatu facu. Šta ako me ljudi budu gledali tako ceo život? Šta je uopšte život?