Zauvek mladi

Untitled Part 8

Nisam mu odgovarala na poruku. Jednostavno sam samo ostavila telefon i zaspala.

Osvanula je nedelja i probudila me je muzika koju je tata pustio. Ustala sam sa svog niskog, ali velikog kreveta. Složila svoju krem posteljinu i obukla crnu lepršavu haljinu bez rukava. Kosu sam pokupila u pletenicu, kao u dobra stara vremena. Ostalo mi je malo šminke na očima jer je nisam dobro isprala. Pogledala sam telefon i ništa. Nije mi više slao poruke, međutim, nisam ni ja njemu odgovorila na poslednju. Mislim, odakle mu ideja da se tako igra sa mnom? 'Mala', kao da je on Bog zna koliko stariji. O Bože, pa ja nemam pojma koliko on ima godina, može da ima i 27, a da izgleda kao da ima manje. Sa svojih sedamnaest bila sam veoma zrela, bar mi tako kažu. Otvorila sam svoj veliki, beli prozor i skupila bordo zavesu na recke. Bacila sam pogled na svoju ulicu. Bila je veoma lepa, znate, onako posebna. Nije bila tipična ulica, bila je posebna. Odisala je srećom male dece, jer je bila puna njih. Volela bih da imam sestru ili brata. Šteta pa moji nisu razmišljali na taj način. Danas je treći jul, obično bismo moja porodica i ja u ovo vreme išli na more. Ove godine smo samo Uroš i ja trebali da idemo u Paraliu (Grčka). Grčka je moje omiljeno mesto, kao što su mi GRCI omiljeni ljudi. Obožavala sam da slušam legende o Grčkim bogovima. Grčki jezik sam počela učiti još kada sam imala jedanaest godina i mogu reći da ga znam sasvim solidno, kao i ruski, mađarski, francuski i engleski. Čim sam izašla iz sobe otišla sam da operem zube, pa sam sebi napravila voćnu salatu. Moj tata je, kao i svake nedelje, pio rakiju, vodu i slušao narodnu muziku. On je sebe oslovljavao SRBENDOM, to je valjda, nasledno.. Ja sam na televizoru gledala neki dokumentarni film o Kosmetu, pa sam posle toga nastavila da gledam seriju 'Slatke male lažljivice'. Ceo dan mi je protekao u lenjosti. U 18:38 mi je stigla poruka..

'Anja hajmo napolje. Moram da ti pričam sve. Čekaću te u osam u dunavskom parku.'

To je bila Helena. Nemate pojma, ma jedva sam čekala da čujem kako ju je Stefan kresnuo. Uf, sve sam blistala, ali složila sam se i otišla. Ne pitajte. Oprala sam kosu, i rastresla je. Počela sam polako da tražim šta ću obući. Obukla sam belu haljinu i krem rimljanke. Kosu sam ostavila puštenu i bila je polu mokra.  Šminku nisam nanosila. Nije bila potrebna, ionako ću slušati nečiju uzbudljivu priču dok je moja totalno uništena. U Dunavskom sam bila u 19:58 pa sam nazvala Helenu. Međutim ona je bila na klupi sa Stefanom. Iskolačila sam oči u neverici. Jel ona moguća, za ime Boga? Otišla sam do nje i zagrlila je, njemu sam samo mahnula. 

'Zamisli Anja, srela sam Stefana. Koja slučajnost, mi se vidimo čak i kada to ne planiramo', počeli su da se cmaču, a ja, kao treće prase stojala sam i gledala levo-desno. Istina je da sam zapravo gorela od ljubomore. Šta ja to osećam prema ovom čoveku? Da li uopšte nešto osećam? Sigurna sam da je tu bilo nečega ali.. Prerano mi je da bilo šta osećam, nema ni mesec dana od  dana kojeg je Uroš umro.  Otišli smo u kafić blizu dunavskog parka i naručili palačinke. U toku je bila utakmica Partizana, koja se prenosila na televizoru. Jebote, totalno sam ispala iz štosa. Partizan je moj omiljeni fudbalski klub i pratim ga još od malena, kao i moj tata, pa deda, pa pradeda. Stefan i ja smo stisnutih pesnica gledali u televizor, a Helena je bila zbunjena. 

'Idem ja do kupatila, brzo se vraćam. Ako uopšte primetite da sam otišla..' 

Čim je otišla Stefan je pogledao u mene. 

'Voliš Partizan?', upitao me je. 

'Nije li očigledno?' nastala je tišina. 'Da, pratim ga od malena. Kao i celo porodično stablo sa tatine strane.'

'Nisi mi odgovorila na poruku sinoć, pre nego što pitaš odakle mi tvoj broj, čarakao sam po Heleninom telefonu jer je bila previše pijana, pa je zaspala.'

'Znači..kresnuo si je onako pijanu? Je li? Veoma muževno od tebe Stefane.'

'Volim kada izgovoriš moje ime, Anja. Ne, nismo se kresnuli. Odakle ti to?'

'Helena mi je rekla.'

'Izgleda da voli da izmišlja. Ali, ne bih imao ništa protiv.'

Helena je doletela do stola sva srećna i upitala nas o čemu pričamo. 

'Pričali smo o Partizanu.', oboje smo odgovorili u isto vreme.

Nije mi bilo jasno zašto bi me Helena lagana? Ali veoma je moguće da me Stefan laže, pa on igra neku svoju uvrnutu igru. 

Odjednom je tokom neprijatne tišine pao letnji pljusak. Stefan je ostavio pare na sto i mi smo otrčali.

'Hajde Anja, sedaj u kola. Odvešćemo te.'

Stefan je insistirao i gledao u mene ozbiljnim pogledom. 

'Neka, mogu sama, neće mi ništa biti', odgovorila sam. 

Stefan me je samo ugurao u kola. Helena je sedela napred, na sedištu pored Stefana. Stefan je prvo krenuo ka Heleninoj kući, stigli smo za nekih deset minuta, do tad smo svi samo ćutali. Kada je stao ispred njenog stana samo joj je mahnuo rukom, niti su se cmakali, niti zagrlili. Nakon toga, nije okretao auto već nastavio dalje, mislila sam da možda ide nekim drugim putem.

'Kojim putem ideš?', upitala sam ga.

'Putem koji vodi mojoj kući. Moramo razgovarati.'

Ne, nisam ništa rekla jer sam bila svesna da je to istina.  Sa njegove mokre kose slivale su se kapljice vode na njegovu, već kišom natopljenu crnu majicu sa v izrezom, dok je njegova siva trenerka bila polu mokra, polu suva, a bele najk patike uprljane kišom. Vilica mu je bila prilično izražena, kao i jabučice, vene na rukama samo što nisu napukle. Onda sam pogledala na sebe, budala, obukla belu haljinicu, trenutno mi se providi svetlo rozi brus, kao i gaćice koje se slažu sa njim. Pocrvenela sam od sramote, on je to skontao, verovatno preko onog malog ogledala koje je stajalo iza volana. 

'Nije nešto što pre nisam video,  opusti se.'

Stigli smo. Njegova kuća bila je ogromna. Sive boje, sa crnim krovom. Spolja imala je dve garaže, jedna pored druge. Ograda bila je crna, a dvorište ogromno. Ogradu je otvorio preko daljinskog. Odmah smo uleteli u kuću, posle hodnika ušli smo u ogromnu crvenu prostoriju sa belim, kožnim nameštajem i ogromnim plazma zidnim televizorom. Pored televizora na zidovima bile su okačene slike savremene umetnosti, a u svakom ćošku se nalazila saksija sa cvećem. Pokazao mi je rukom da dolazi za minut. Stajala sam tamo i razgledala širom otvorenih očiju. Doneo mi je beli bade mantil koji sam odmah ogrnula, pa smo seli na beli kauč. 

'Edita, molim te donesi dva čaja.', rekao je Stefan. Da li je moguće da ima kućnu pomoćnicu? Prosto mrzim takve ljude. 

'Pre nego što išta prokomentarišeš Edita je žena koja me je odgajala kad niko nije bio u mogućnosti, jer sam bio pravi mangup kad sam bio mlađi. Ona je mamina prijateljica i sama se ponudila za ovaj posao. Živi ovde i uopšte je ne manipulišem, znaš?'