Zauvek mladi

sahrana

Život je jedna igra, a u toj igri niko ne pobeđuje. To je kao trka, trka bez cilja. Trka koju sam prerano izgubila. Tu noć nisam spavala. Em sam bila žedna od babinih kiflica, em sam morala da napišem govor koji ću čitati na sahrani. Shvatila sam da je to pismo moralo biti savršeno. To je oproštaj od Uroša. Poslednje pismo namenjeno njemu. Stvarno nisam mogla da sve to čuvam u sebi. Morala sam da podelim svoje misli sa ljudima koji osećaju bar upola moje tuge (ne računajući njegove roditelje). Ako ga je iko dobro poznavao to sam bila ja. U sedam ujutru došli su moji roditelji i zatekli me kako još uvek pišem to prokleto pismo. Kanta za smeće bila je puna zgužvanih, belih papira. Mama je znala da treba da ćuti, jer, zna da kada nešto radim, to mora biti savršeno. Tata izgleda nije znao. Ponudio mi je njegovu pomoć ali sam ga lepo odbila zato što sam prvi put posle nesreće razmislila mozgom pre nego što sam pustila jezik. Ovi ljudi meni žele sve najbolje, ali ne i ja. Tako, pisala sam govor još tri sata. Tada, je bilo vreme i da krenem iz bolnice. Bila sam slobodna kao ptica, a opet kao da sam bila vezana lancima. Na vratima od kuće dočekala me je baba. Kada sam je ugledala imala sam iskreni osmeh na licu. Zagrlila sam je i bez reči, otišla na sprat i stala pred zatvorenim vratima moje sobe. Nisam imala smelosti da otvorim ta vrata. Znala sam da se u toj velikoj, svetlo crvenoj sobi nalaze okačene slike na zidu. Ne bilo koje, već one sa Urošem. Znala sam da se na mom velikom krevetu sa vodenim dušekom nalaze jastučići koje mi je on Kupio, i ono srce, koje je okačeno o ekser iznad vrata. Takođe, znala sam da se na stolu nalaze sveske na čijim koricama piše "U&A" i laptop na čijem desktopu se nalazi naša slika sa njegovog rođendana. Na tabureu se nalazi plavi duks koji je on nosio to jutro. To njegovo poslednje jutro. Tata je došao do mene i rekao mi kako oni nisu hteli ništa da pomeraju. Da se spremim pre nego što uđem, a ako ja želim, ući će on i skloniće sve iz te sobe.

-Spremna sam.- Polako sam otvorila vrata od svoje sobe. Nisam htela da pustim ni suzu, stvarno nisam. Izgleda da je bilo jače od mene. Moja plava kosa se već ukovrdžala zato što je stalno bila upletena u onu pletenicu koju mi je majka napravila. Moje smeđe oči bile su otečene od silnog plakanja, jedna slana suza mi je prešla preko ožiljka na popucalim usnama. Počeo je da me peče. Stajala sam na sred sobe nekoliko minuta, a onda sam se umorila od stajanja i srušila se na svoj beli, čupavi tepih. Moj tata je znao da mu je vreme da napusti moju sobu, pa je to i učinio. Volela sam što su moji roditelji znali kad mi je trebala privatnost, pa, bar većinu puta. Majka mi je posle nekoliko minuta pokucala na vrata, nije čekala moj odgovor, samo je uletela i predala mi crnu haljinu bez rukava koja ide ispod kolena. Ova nije bila lepršava, išla je uz telo. Uz haljinu dodala mi je crne baletanke. Sela je iza mene i počela da mi plete kosu.

-Ne ovaj put, mama. Želim da bude puštena.-

Majka ništa nije odgovorila, samo je klimnula glavom i krenula ka vratima. Zastala je kod vrata i rekla mi da se obučem, jer, krećemo za petnaest minuta. Otišla sam u kupatilo i na brzinu se istuširala. Navukla sam crnu haljinu na sebe. Iako je bila uska ona je meni malo visila, dosta sam smršala u toj bolnici, a nisam bila Bog zna koliko dugo. Samo dva dana. Obula sam crne baletanke koje mi je mama kupila u poslednji momenat jer niko od nas ne nosi crno. Kosu sam samo malo protresla i ostavila spuštenu. Podočnjaci su mi bili veći nego ikad. Nije me bilo briga. Otišla sam po svoj govor i izašla iz kuće, pa sela u kola. Svoja osećanja na papiru prislonila sam na srce i samo gutala knedle. Moja baba je svoju ruku držala na mom kolenu koje je bilo prekriveno crnom haljinom. Kada se auto zaustavio nisam htela da izađem. Pogledala sam babu i rekla joj da je volim, osećala sam neku potrebu da to uradim. Izašla sam iz kola i uhvatila svoju babu za ruku. Nisam ni stigla do kapije Gradskog groblja već sam čula gospođu Joksović kako lupa po njoj. Kada sam je pogledala videla sam i gospodina Joksovića koji je samo stajao sa strane. Zoran je smirivao svoju majku. Ostali ljudi koji su došli su samo stalaji sa strane i više niko nije gledao u gospođu koja drnda kapiju. Sada su svi gledali u mene. Kada smo došli do Gabrijele (gospođa Joksović) prestala je da drnda tu kapiju i skočila mi je u zagrljaj. Ta žena mene nikada nije volela. Uvek je mislila da je njen sin izvan moje lige. Verovatno nije znala da je njen sin bio mnogo što šta drugo. Ušli smo i polako krenuli ka kapeli. Uroševi roditelji, Zoran i ja smo prvi krenuli unutra. Čovek koji je stajao unutra pogledao je Gabrijelu sa sažaljenjem, kladim se da je ona bila jedna od retkih koja je volela taj pogled. Kada je čovek otvorio kovčeg, bilo je previše. Nisam mogla da izdržim. Gospođa samo što nije uletela u kovčeg, a gospodin je opet stajao sa strane sa bledim pogledom. Zoran je pustio dve suze i posle se trudio da više ne protekne koja. Kada je gospođa završila bio je moj red da ga pogledam poslednji put. Suze su tekle kao lude, a ja sam ga pomazila po kosi, poslednji put. Usta su mu ostala otvorena, kao i oči. Nisam više mogla da izdržim pa sam samo istrčala iz kapele. Dok su ostali ljudi ulazili unutra ja sam sedela na klupi sa svojim mislima ispisanim na papiru. Zoran je došao do mene.

-Ej Anja...znam da sam poslednja osoba sa kojom želiš da pričaš ali sam došao da ti dam jedno pismo koje sam ja pisao za tebe. Sutra begam za Beograd. Selim se, prijaće mi promena znaš? Nemoj ga sada čitati. Pročitaj ga kada dođeš kući. Ja sad moram da idem da smirim kevu.- istog momenta otišao je da uradi to što je rekao. Ja sam ga poslušala i nisam čitala pismo. Nije me puno zanimalo šta je u njemu. Verovatno budalaštine tipa "Izvini Anja, nisam hteo." Kada je došlo vreme da se kovčeg prebaci u salu, trebala sam da podelim svoje misli ispisane na papiru sa svim ljudima (kojih je bilo užasno mnogo). Kada sam stala pored kovčega, ugledala sam sve te ljude, drugare iz škole, pa čak i onog idiota iz njegove ulice koji je zvao policiju zbog preglasne muzike u osam sati uveče.

-Ljubavi moja...- ispustila sam jecaj, uhvatila se za kovčeg i brojala do deset. Kada sam otvorila oči videla sam Stefana koji se izgurao do prvog reda i potapšao sam sebe po ramenima nakon što je gurnuo nekog starijeg čoveka. Bio je obučen u crnu košulju sa dugim rukavima, crne farmerice i na nogama obuo je crne cipele. Izgleda da je on njega dobro poznavao. Prekrstio je ruke i podigao obrve, nije ni trepnuo. Samo me je gledao.

-Ljubavi moja...(malo tiši jecaj ovog puta) došli smo do najtežeg dela. Oproštaja..- progutala sam knedlu i nastavila -Znam da moram da se oprostim od tebe iako to nikada neće biti oproštaj. Uvek ćeš biti u mome srcu. Nikada nećeš nestati. Hvala ti za sve što smo prošli, za svaki osmeh koji si izazvao, za svaku suzu koju si sa mnom proplakao. Hvala ti za svaki ples, pa čak i onaj bez muzike..- Suze su počele da teku. Pogledala sam u Stefana, obrve su mu sada bile spuštene, a usta pomalo otvorena. -Ako je postojalo išta lepo na ovom svetu to si bio ti. Sada je svet prazan i nebo plače jer je izgubilo Anđela. Znam da ceo svet sada oseća neku tugu. Iako ne znaju šta se zbiva ovde, svi osećaju neku tugu jer si ti ipak bio neko poseban. Ipak si dao smisao ovom surovom životu. Znam da me sada gledaš tamo negde i da se ljutiš što sam tužna. Ali, kako da ne budem kada sam izgubila sve na svetu. Ali ti ćeš uvek ostati večan. Živećeš u svima nama..- nisam mogla da završim svoj govor. Prebledela sam. Stefan me je još uvek gledao na isti način, Zoran je plakao, kao i njegovi roditelji. Moji su se držali za ruke, a baba je došetala do mene i nastavila da čita govor. Ja sam otišla do svojih roditelja i slušala kako moje misli čita neka druga osoba. Ubrzo, krenuli smo ka mestu gde bi Uroš trebao mirno da leži. Ja sam poslednja krenula, a pored mene bio je Stefan. Oboje smo ćutali. Kada su Uroša počeli da spuštaju u iskopanu rupu srce mi se steglo. Osećala sam kao da ću i ja na licu mesta odmah umreti. Čučnula sam na onu suvu, okorelu zemlju i počela da plačem. Obe ruke bile su mi na licu. Osetila sam nečije ruke oko svoga struka. To je bio Stefan, podigao me je i zagrlio. Kada se sve to završilo ja sam bila u njegovom zagrljaju i bilo mi je drago što imam takvog prijatelja. Poljubio me je u čelo i predao mojima. Gledala sam ga kako nestaje. Kada sam došla kući pročitala sam ono pismo koje mi je Zoran napisao i shvatila da.. ako je neko dobro poznavao Uroša..to nisam bila ja.