Never let me go

Chapter 6

Matematika je prošla grozno. Za vježbu kod kuće dobili smo 20 zadataka iz prošlog razreda i ja nisam znao ni jedan jedini zadatak. Na moju sreću sa moje desne strane je sjedila ona djevojka što se prezivala Pierce i kako sam mogao primjetiti matematika joj je bolja strana. Prepisao sam sve zadatke što smo radili na času. U jednom trenutku dok sam pričao sa Annom osjetio sam pogled na mojim leđima. Odmah sam znao da je to moja " susjeda". Okrenuo sam se naglo. Iznenadila se, krv joj je pohrlila u obraze. Nisam mogao prestati gledati u njene duboke, tamno plave oči. A ni ona nije sklanjala pogled. Pojma nemam gdje su joj oči lutale po mom tijelu. Nisam valjda toliko zgodan?

pomislio sam. Potpuno sam odlutao u svoj svijet. Fizički bio sam prisutan tu, na času ali psihički sam bio daleko, daleko.

"Mr. Irwin i Mrs. Pierce, okrenite se prema tabli ili ćete odgovarati.."  -u daljini čujem glas. Kao da me me vuče iz moga svijeta. Uporan i na kraju to i uspijeva. Neko me uhvatio za rame i "trese" me. okrećem se i vidim Annu.

Ja: "Lakše malo!" -izgovorio sam kroz smijeh "Šta je bilo?" 

Anna: "Luke, iza t-eb-e" -spuštene glave je govorila  "Pogledaj iza sebe" -promucala je

Ja: "Šta to ima toliko bitno iza mene?!" -izgovorio sam i pogledao prema plafonu. Iza je stajao

 Mr. McCall, inače on je profa matematike. Visok, gustih i oborenih obrva gledao je u mene. Nisam mogao ni zamisliti šta će sada biti. Dobro Luke, bit će sve uredu ili se samo tješim -pomišljao sam 

Profa: "Dobro ti Mr. Irwin.." Šta li spada po ovu rečenicu?  "ali ti Mrs. Pierce, to se nisam nadao od tebe" -stegnuo sam pesnicu dok je profa malo odahnuo " za vježbu, kod kuće, vas dvoje ćete uraditi 9 zadataka iz prošle godine te ostajati na dopunskoj nastavi do 15. 10" Shit pa danas je 1. 9, tek ako ovako nastavim nigdje neću stići   razmišljao sam. Izgleda da je ova Pierce prava štreberčina. Mrzio sam takve osobe i izgleda da ću ih mrziti idalje. Ona štreber? Otkud onda u zadnjoj klupi. Imam dovoljno vremena da saznam. Jedini način da se izvučem iz te napete situacije tj iz razreda jeste da se oglasi zvono na moju sreću to se desilo. 

Biologija mi je bolja strana i obarao sam sve na takmičenjima u osnovnoj školi. Tako da se nisam trudio da slušam na času. Hemija i Fizika, takođe su prošle isto dobro. Ne sad da ću imati pet ali bar ću dogurati do četiri.

(....) 

Došao sam kući i shvatio da jutros nisam ja uzeo ključ nego Nins. Najmanje petnaest minuta sam razmišljao šta da uradim.

"Probat ću otvoriti." -odlučno sam prozborio

Uhvatio sam snažno za osvijetljenu kvaku na vratima i naglo gurnuo ka unutrašnjosti. U jednom trenutku vrata su se otvorila te dok sam držao kvaku i pao sam na pod pred vratima. Digao sam se i stresao prašinu sa odjeće

"Otkud da su vrata otključana?" -zapitao sam se i nastavio "Ima li nekog unutra?" -viknuo sam 

"Da, slobodno uđi u kuhinji sam" - širom sam otvorio oči "Da li ja to čujem ili možda ne?" -protresao sam glavu " zar sam već poludio?" 

Ostavio sam ruksak u dnevnom te krenuo ka kuhinju sa velikim oprezom. Hodao sam na prstima. Morao sam prijeći iz dnevnog kraj stepeništa te proći kroz velika klizna vrata da bih došao do kuhinje. Stao sam iza kliznih vrata i počeo sam disati ubrzano. Osjetio sam kako mi srce kuca sve jače čak štaviše moglo se primjetiti, kakvom brzinom kuca, i preko majice. Krenuo sam da uđem u kuhinju ali me noge nisu htjele služiti. Pao sam tu i sljedeće čega se sjećam jest zvuci nekakvog aparata. Polahko sam otvorio oči na pola te nisam mogao više. Valjda nisam imao snage. Prikupio sam svu snagu koju je moje tijelo posjedovalo i napok otvorio oči. Vidio sam svoju tetku te Ninu i jednog postarijeg muškarca sijede kose sa mantilom i aparatom za preslušavanje pluća. Šta, zar sam završio u bolnici? Ne nije moguće. Tješio sam se. 

Tetka: "Luke da li si dobro?" - bila je uplakana

Nins: "Luke štrašno si me uplašio! Ne znam šta ti je bilo. Čula sam da si ušao u kuću i upitao da li je neko unutra, odgovorila sam ti i poslije 10 minuta sam te pronašla pored vrata za kuhinju. Izvini molim te izvini mi" -počela je plakati

Ja: "Da tetka, dobro sam. A ti tutušu.." -obraćao sam se Nins "što me ti nisi pazila, jooj ne valja to." -blago sam se osmijehnuo "ne brini sve ti je oprošteno. I nisi ti kriva" 

Doktor: "Mladi gospodine želim Vam brz oporavak." 

Ja: "Hvala doktore" doktor je izašao tako da smo ostali samo nas troje

Tetka: "Mislim da bi vas sad trebala ostaviti malo same da proćaskate" 

Ja: "Tetka ti možeš ići kući bit će tu Nina ako mi nešto zatreba" -na kutu mojih usana se izvio mali osmijeh

Tetka: "Luke, da li si siguran? " -glas joj je zvučao zabrinuto

Ja: "Da, tetka. Naravno možeš ići" 

Nins: "Naravno mrs. V. Pobrinut ću se da ovom seronji ništa ne fali" 

Pogledao sam ju zbunnjujućim pogledom "Ko je seronja? A ko mi kaže"
Nasmijali smo se svo troje.

"Onda odoh ja. Ako budete trebali šta zovite." tetka je izašla i odjednom je provirila glavu kroz vrata " nemoj te se poubijati" Nasmijala se samo kako je to ona umijela "ne brini nećemo" dobacila je Nina 

(....)
"Eh sad. Imam jednu uslugu za tebe koju bi trebala ispuniti" rekao sam Nini "samo reci, bilo šta"
-rekla je odlučno

"Otići ćeš do svooje kuće te skupiti sve i jednu tvoju stvar u toj kući dovuć sve te stvari u jednu od soba u mojoj sadašnjoj kući. Uzmi onu sobu do moje. Što ih dijeli samo zid. Sve je spremljeno u toj sobi baš sam jučer vidio. Ima TV, laptop malo poveć orman, što tebi definitivno treba i krevet bračni" grohoto sam se nasmijao. Nins me gledala kao da su mi izrasli rogovi. Nije čekala ni minute samo je istračala iz sobe kao munje a ja sam se dreknuo ko zadnja budala "nema na čemuu!!!!!"