Never let me go

Chapter 7

U bolnici sam ostao čitavih pet dana. Ni sam ne znam razlog tome ali eto doktori su insistirali da ostanem još pet dana. I jedva sam čekao da udjem u svoju kuću i svoju sobu. Nins je provodila 24 sata kod mene kroz čitavih pet dana. I da naravno poslije mi je donijela poklon jer sam joj dozvolio da se useli u moju kuću. A poklon me oduševio. To je bio veliki medvjed koji je nosio mojicu na kojoj je bila slika Nins i mene kada smo imali 6 godina. Sjetio sam se svega što smo proživili tog' dana. Inače bila je Halloween. I cijeli komšiluk smo zezali. Ali mora se. Tad je Nins nosila kostim medicinske sestre koja je poubijala sve svoje pacijente, dok sam ja nosio kostim princa koji je ustvari bio serijski ubica. Tu noć smo se provedili kao nikada do tad. Već sam planirao koji ću kostim nositi za ovogodišnji Halloween. Opet ću nositi kostim princa koji je serijski ubica, a Nins je odlučila da nosi kostim medicinske sestre koja je poubijala sve svoje pacijente. Da.. to je sve bila njena ideja. A u bolnici je vrijeme odmicalo puževom brzinom, a snovi koje sam sanjao su bili ravni katastrofi. Kroz 6 večeri koje sam proveo u bolnici 5 večeri sam imao noćne more, dok jedna noć koja je bila noć bez noćne more ujedno je bila i noć bez spavanja. I mislim da su uzrok tim noćnim morama bili stara profa historije i profesor matematike. Za divno čudo posjetili su me dok sam ležao u bolnici. Anna se nije pojavljivala. Bio sam zabrinut za nju. NIsam znao šta se s njom dešava. 

Seronjo, seronjo budi se. Mame mi ću te prebit samo da se izvučeš iz ove rupe. SERONJOOO! DIŽI SE!

U dubini čujem nečiji glas. Išao mi je na živce pa sam uzeo jastuk ispod glave i prekrio glavu i uši. 

Daj Luke diži se. Pobogu. Pa sad će 6.30 AM ,a ti se nisi ni razbudio.

Ček, tek je 6.30 AM. Pa mislim da znam ko me može zvati u pola sedam ujutro. Lijeno sam otvorio lijevo oko ali kapak kao da je želio da se spusti. Kao da je težio nekoliko kilograma. Spuštao se, a poznavajući mene nisam mu dozvolio da ostane zatvoren. Polahko sam otvorio jedno oko pa drugo i onda me zaslijepila sunčeva svijetlost i svijestlost koja je dopiarala sa plafona. 

Ja: " Nins pa što je toliko bitno da me moraš buditi u 6.30 AM ?" -lijeno sam upitao

Nins: " Pa nije baš 6.30 AM nego je nekih 6.10 AM. A i vrijeme ti je da ust.." -prekinuo sam ju

Ja: " Pa to je čitavih 20 minuta ranije! " -pokušavao sam ustati ali mi se nije dalo

Nins: " Hajd šta je 20 minuta nije to puno" -uputila mi je svoj evil osmijeh

Ja: "Dobro. Šta si trebala ovako rano? " -upitao sam ju 

Nins: " Pa mislim da je danas 6. Septembar..." - nije završila

Ja : "Pa šta ako je taj neki 6. Septembar i šta mi on znači?" 

Ja stvarno nju ne razumijem. Uff. Koja budala bi me probudila u 6.10 AM samo jer je neki 6. Septembar

Nins: "Dobro kad se ti ne možeš sjetiti ja ću ti reći. Danas je dan kad izlaziš iz bolnice" -blago se osmjehnula

Ja: "Pa da konačno je stigao i taj dan. Kao da sam proveo vijekove ovdje a ne samo posranih pet dana" - dobio sam energiju za sve

Nins: "Pa dobro. Hajd sad diži se. Moramo te srediti jer bi te mogla vidjeti neka djevojka tako neurednog pa bi pomislila da si neki beskućnik. A daa zaboravila sam ti reći. Ona tvoja Anna ili kako god ti je ostavila neko pismo. Pojma nemam. Kada mi je dala to pismo samo je otišla i nije se vraćala" -radoznalo je rekla

Ja: " Kakvo pismo? " -upitao sam radoznalo

Nins: "Ne znam neko pismo. Bog sami zna. Ličila mi je na neku čudakinju" -nastavila je "ček donijet ću ti to pismo" 

Narednih 10 minuta je Nins tražila pismo po džepovima jakne, hlača, moje jakne. Ali ga nije pronalazila. Dok sam ja radoznalo skakao oko nje kao malo dijete.

Nins: "Ojj. Pa da. Ostavila sam ga kod kuće. Hihi" -nasmijala se
 

Ja: "Zar to treba čitavih 10 minuta da ti nešto dođe iz guzice u glavu?" -upitao sam ju

Nins: "To je minimum vrremena koje mi treba da nešto shvatim" -nasmijala se šaljhivo

"Pa i nije čudo s kim si se družila u svojoj šestoj godini" -čuo sam dobro poznat glas. To je bila tetka Jenna.

"Ha-ha ko joj kaže" -dobacio sam te se nasmijao i krenuo tetki u zagrljaj

Opet sam se osjećao voljeno. Uz pomoć tetke i Nins pokupio sam stvari, odjavio se i užurbano istrčao iz bolnice. Ispred bolnice je čekao neki luksuzni auto i neki niski, proćelav čovjek sa sunčanicama i nekim slušalicama u ušima. Okrenuo je glavo prema meni i rekao