Lepotica i zver

965 32 4
                                    

Uf, još jedan dan koji će biti naporan. Osećam to. A tako me mrzi da idem u školu. Ta glupa škola! Zar baš mora danas da bude ponedeljak?

Čujem sestru kako iz kupetila viče: „Aleks, budi see!“ i prekida me u razmišljanju, ali dobro ...

„Ustala sam!“ odgovaram joj pospano i nevoljno ustajem iz kreveta.

Odlazim do ormara i vadim beli duks na kome piše Paris love i crne uske farmerke, to oblačim a zatim kosu vežem u punđu i odlazim do kupatila da obavim ličnu higijenu i da se našminkam.

Nakon petnaest minuta sređivanja krenula sam ka kuhinji gde je moju sestru i mene čekao doručak i pored njega mala poruka od mame i tate

Prijatno! I požurite da ne zakasnite u školu!
Srećno danas u školi! Vidimo se večeras!
Vole vas mama i tata!

Pročitale smo poruku i sele za sto da doručkujemo. Koje smo mi srećnice što imamo ovakve roditelje. Za doručak nam je mama namazala eurokrem, svakoj po dva parčeta hleba i kakao. To je bio moj omiljeni doručak.
Kada smo obe završile , oprale smo tanjire i šolje i krenule u školu. Do škole nam je trebalo dvadeset minuta laganim korakom. Časovi su počinjali u osam, i taman smo imale vremena da stignemo. Uvek smo polazile u sedam i tridestpet kako bi smo stigle bar pet minuta ranije da nađemo svoje društvo.

Kada smo stigle u školsko dvorište bilo je sedam i pedeset.
Baš smo brze danas. Šta nam bi? Pomislih dok gledam gde su mi drugarice. Stajale su pored ulaznih vrata škole i posmatrale, tražile nekog, a taj neko sam verovatno ja. Mahnula sam im, te su one potrčale ka meni i zagrlile me.

„Hej polakoo! Gušite me! Ponašate se kao da se nismo videle dve godine, a ne dva dana!“ smeškala sam se dok sam ovo izgovarala.

„Ma daaj, Aleks! Znaš da to uvek radimo!“ rekla je Ana kroz osmeh.

Nakon toga sve tri smo se smejale, a zatim krenule ka učionici.
Prvi čas imale smo prava, kod novog profesora. Tek je završio fakultet, i za divno čudo odmah je dobio posao, i to kod nas u školi. Inače, zove se Aleksandar i ima dvadeset i četiri godine. Solidnog izgleda, zelene oči, braon kosa, zgodan, lepe crte lica.

Kada je zvonilo ušle smo u učionicu i sele na svoja mesta. Ana i ja smo sedele zajedno, u srednjem redu predzadnje klupe, a Anastasija je sedela iza nas sa Melani.
Profesor je kasnio pet minuta, pa je iz naše učionice dopirala takva buka da nisi ni svoje misli mogao da čuješ. Ušavši u učionicu, profesor Aleksandar je lupio dnevnikom o sto, kako bi nas stišao, te smo svi pogledali u tom pravcu i smirili se. Za razliku od malo pre, kada je u učionici vladala nepodnošljiva galama, sada se ni muva ne čuje.

„Ko je odsutan?“ upitao je profesor redara.

„Ivanovič Jovana, Mšić Luka i Nikolić Minja,“ rekla sam jedva čujnim glasom.

„Aleksandra, možeš li to malo glasnije? Mislim da te ni Ana, koja sedi pored tebe nije čula.“ Rekao je dubokim, ali umirujućim glasom.

„Čula sam je!“ Ana mu odgovara ljuto.

„Gospođice Rajpton izađite da odgovarate.“ Gledao je Anu kao da če je sad ubiti.

„Nije ona kriva! Ja sam trebala glasnije da pričam, izvinite, neće se ponoviti.“ Rekla sam pogledavši ga tužno.

„Ah, Aleksandra vratio ti se glas?“ podsmehnuo mi se.

„Jeste. Izvinjavam se što sam malo pre pričala tiho.“

„Ana idi na mesto. Ovog puta si dobro prošla. I dobro, deco u četvrtak imate kontrolni.“

„Ali profesore!“ rekli su svi, osim mene. Baš me je mrzelo da vičem, jer mi se isuviše spavalo.

„Tišina! Lekcije koje će biti na testu su sledeće ...“
Nisam ga više slušala, prosto nisam bila sposobna ni za šta na prvom času. Uvek mi se spavalo, a pogotovo ponedeljkom. Zvonilo je. Ali odjednom čuh kako me rpofesor doziva

„Aleksandra, Aleksandra!“ maše mi rukama pred nosem.

„Hm?“ gledam ga i brzo dodajem „Izvolite, profesore?“

„Aleksandra, želeo bih da popričam sa tobom. Da li ćeš moći ovaj odmor da ne izađeš napolju?“ upitao me je pažljivo.

„Naravno. Šta želite?“ učtivo ga pitam.

„Želeo bih da te pitam da li bi želela da ideš na takmičenje iz ovog predmeta? Sada si treća godina, i sada možeš ići, znam da si prošle godine želela, ali nisi mogla jer si bila druga godna.. a to znam jer mi je prenela profesorka.“ Nasmejao se kad je završio.

„Hah, pa ne znam...“ prenemažem se jer stvarno nisam bila sigurna da li želim da idem na to takmičenje, jer sam sad treća godina, a mnogo je teže sad što se nekih predmeta tiče, a i već smo počeli da se spremamo za maturski, jer je nama duplo teži zbog toga što ga profesori pregledaju po ključu.

„Ti razmisli, pa mi javi. Možeš da ideš.“ Nasmešio mi se.

„Dobro, doviđenja.“ I ja sam se njemu nasmešila. I izašla iz učionice, ustvari pokuđala sam da izađem kroz zatvorena vrata. Jao koji blam. Uhh.

„Aleksandra, jesi li dobro? Znaš, trebala bi prvo da otvoriš  vrata pa da izađeš.“ Smejao se gledajući me tako i pružajući mi ruku da ustanem.

„Hvala. Znam da treba da ih prvo otvorim , ali nešto sam razmišljala ...“  kezila sam mu se.

„Dobro, dobro. Hajde kreni ili ćeš zakasniti na čas.“ Još uvek mi je držao ruku.

„Au da, doviđenja još jednom i hvala.“ Pustila sam mu ruku i izašla ovog puta kroz otvorena vrata.

Odmah sam otišla na sledeći ćas, a to je poslovna ekonomija i sela pored Anastasije, te joj ispričala šta se dogodilo. .

Posle šest i po sati u školi, napokon sam bila u svom toplom stanu. Iako je napolju bilo proleće, baš je bilo hladno za to doba godine.
Uveće. Kada su mama i tata došli sa posla, svi smo zajedno večerali i ja sam ih pitala za savet vezano za takmičenje. Rekli su mi da je najbolje da sama odlučim, i da vidim koliko imam obaveza, da li mogu sve da ih uskladim, ali isto tako su mi rekli da po njihovom mišljenju treba da odem jer znaju koliko mnogo volim prava i znaju da se spremam za taj fakultet, veruju da će mi ovo nekako pomoći.

Nakon večere otišla sam u sobu i legla na krevet, razmišljajući o svemu... o takmičenju, o blamu, o profesoru .. kada sam se setila prrofesora srce je počelo ubrzano da mi kuca, ali sam taj problem ostavila po strani, okrenula se prema zidu i zaspala.

Zabranjena ljubav #WMWCWhere stories live. Discover now