Zabranjena ljubav #WMWC

Strah

Utorak 15h - Miracle (kafić)

"Dobar dan, profesore." prilazim stolu u levom uglu kafića i sedam na stolici preko puta profesora.

"Hej, stigla si. Sta ćeš da piješ?" upitao me je sa blagim osmehom na licu.

"Popiću sok od jagode." uzvraćam laganim osmehom.

Dok se on okrenuo da pozove konobara, ja sam ga dobro osmotrila. Imao je belu majicu i crne pantalone.

Tako je zgodan!

Smešim se sama sebi na ovu pomisao, ne primetivši da me profesor čudno gleda.
Istog trenutka kada sam shvatila da tako smeškajući se izgledam kao neka ludača, skrenula sam pogled govoreći:

"Hah, da li ćemo početi?"

"Aha, evo izvoli" pruža mi testove, te nastavlja "uradi to, pa ću ja proveriti kod kuće i javiti ti rezlutate sutra u školi, jer ne mogu dugo ostati." završio je sa osmehom na licu, pokazujući mi čisto bele zube.

"Uredu. Završiću brzo." uzela sam olovku i počela da radim test koji mi.je profesor pripremio.

Radivši test, osetila sam kako me profesor gleda, te odlučila da nešto kažem.

"Da li možete da mi pojasnite ovo pitanje?" iako sam.znala odgovor, morala sam da pitam i da prekinem tu tišinu i meni veoma neugodnu situaciju.

"Da, svakako." uzeo je papir i počeo da mi objašnjava šta se pod tim pitanjem podrazumeva.

O Bože, kako lep glas. Mogla bih da ga slušam svakodnevno.

*... ima obavezu da plati.. hej" počeo je da maše rukama ispred mojih očiju

"Ha?" zbunjeno ga pogledam.

"Da li si me slušala?" upitao je smešeći se mojoj zbunjenosti.

"Da, da, jesam." nasmejala sam se, te uzela olovku i nastavila da radim test.

"Pa i ne čini mi se baš tako, ali dobro.."

Nakon dvadeset minuta odgovorila sam na sva pitanja, te sačekala da se profesor vrati iz toaleta, pa da odem kući da razmislim šta se to sa mnom, dođavola, dešava?

"Hej, završila si?" seo je na stolicu pogledavši me.

Ahh, ako to uradi još koji put, umreću!

"Da, jesam." pružam mu papire sa osmehom od uha do uha.

"Idemo li onda?" prihvatio je papire, stavio u fasciklu plave boje, te  ustao sa stolice.

"Da. Ja ću pozvati taksi, vi krenite."  ljubazno se nasmejem.

Ponudi mi vožnju! Ponudi da me odvezeš do kuće!

"Hoćeš da te ja odvezem?"

"Ne, neka. Rekli ste da žurite negde."

Da, želiim da me povezeš!

"Ma odvešću te. Hajde uđi u kola."

Do moje kuće trebalo nam je nekih pola sata. Sedela sam, slušala muziku koja  je svirala iz radija, gledala kroz poluotvoren prozor, kad odjednom me prekinu nečiji glas.

"O čemu razmišljaš?" pogleda me kraičkom oka osmehujući se.

"Ni o čemu."

"Kako ni o čemu? Nisi ni primetila da smo stigli, a to znači da si o nečemu razmišljala." pobedonosno se smejao.

"Ma.." zastala sam za trenutak, " razmišljala sam o takmičenju" slagala sam.

"Šta si o fome razmišljala?"

"Pa.. strah me je malo. Šta ako ne uradim ništa? Šta ako propadne sav ovaj trud? Šta ako Vas razočaram? Šta ako..?" Mogla bih tako u nedogled, ali on me prekide.

"Hej, pa ne treba tako da razmišljaš" pomazio je moje obraze, a ja sam se od njegovog dodira ježila, te nešto osetila u stomaku. Leptirići? Ne. Sigurno nije to. Nisam ništa osetila.

"Pa da, ali ja uvek tako.."

"Ne, moraš otkloniti tu naviku. Znam nije lako to uraditi, ali, ako se potrudiš - uspećeš. Samo sledi svoje snove. I slušaj svoje srce, jer ćeš tako zaboraviti na strah i svu negativnost koju donosi ovaj svet pun mržnje, stresa.." opet taj prokleti osmeh.

Umreću.

"Hvala vam. Pokušću." otvorila sam vrata od auta i izašla.

"Nema na čemu. Doviđenja."

"Hvala još jednom, na svemu. Doviđenja." prošla sam kroz dvorište, kada sam stigla do vrata, okrenula sam se i videla da on još stoji tamo i čeka da ja uđem unutra.

Nije valjda da toliko brine za mene?

**************************************

Ljudii, evo novog nastavka.
Hvala što čitate. I nadam se da će vam se svideti.
Volela bih da mi ostavljate svoja mišljenja i vote, ako vam se svidja, ako vam se ne svidja, slobodno mi to recite.

i, znam da je nastavak kratak, ali pošto pišem jednom nedeljno. Tada napišem mnogo duži nastavak, pa ga onda seckam po delovima, jer nekad nemam vremena da pišem.
Hvala još jednom.