Zabranjena ljubav #WMWC

Šetnja

Subota 20:00

"Anastasija!" vičem iz svoje sobe kako bi ona došla iz kuhinje da mi pomogne oko odabira kombinacije za večerašnji izlazak.
"Ideem, samo da stavim pizzu u rernu da se peče." poluglasno mi odgovara i nakon dve minute čujem njene korake.
"Reci? Šta ti treba?" upita me sva umazana kečapom.
"Hajde idi da se tuširaš, treba da izaberemo kombinaciju za večeras,a imamo još pola sata!" uzbuđeno izgovaram poslednje reči i stavljam joj peškir u ruke.
"Štaa? Pola sata? Zezaš me?" uzima telefon, gleda koliko ima sati i trčeći odlazi u kupatilo.

20:20 Kuhinja

Anastasija i ja jedemo pizzu i čekamo moju sestru da siđe da nas odveze do centra. Danas je dobila auto, pošto je za dvadeseti tražila auto, a danas joj je rođendan, kad se probudila u dvorištu je videla jednu crvenu toyotu na kojoj je stajala velika bela mašna a pored nje i poruka koja je glasila:

Ljubavi naša, srećan rođendan! Želimo ti da te ovaj auto služi dok se ne udaš, a kad se udaš onda će ti tvoj mužić kupiti neki bolji. Ovo je zasad dovoljno. Pazi da ga ne slupaš negde. Vole te tvoji mama, tata i seka.

"Devojke, jel ste spremne?" dolazeći u kuhinju pita nas "Šta jedete to?" i ne čekajući odgovor govori "Pizza? O pa dajte i meni malo!" uzima parče odlazeći do kola.

"Hajde Anči idemo, ona nas neće čekati" ustajem sa stolice i krećem ka kolima.

20:35 klub Angels

"Ah koliko je vruće! Idem po piće. Šta ti hoćeš da piješ?" pitam Anči pokušavajući da nađem pare u torbici.
"Ja ću koktel."

Dok smo čekale da nam se Ana pridruži, popile smo po dva koktela.
Kasnije su nam se pridružili Ana, Luka, Milan, Nemanja i Helena. Oni su svi iz mog razreda. Ðuskali smo, pili..
Dok sam igrala na vratima kluba pojavio se profesor iz prava sa nekim njegovim prijateljima, tražio je pogledom nekog, i osmehnuo se kada je pronašao tu neku osobu.
Aha, tražio je Melinu. Tu malu bezobraznu kučku. Kad je budem dohvatila, videće ona.
Melina je godinu dana mlađa od mene, ali je popularna i poznata po tome da je bila sa  većinom profesora.

Istrčala sam napolje, kako bih udahnula malo svežeg vazduha. Sedela sam na klupi, a pored mene je seo profesor. Gledala sam pravo ispred sebe, kao i on.

"Aleks, ne mogu u ponedeljak da ti držim čas." progovorio je, te prekinuo tišinu.

"Dobro. Hvala vam što ste me obavestili." ustajem sa klupe i krećem ka klubu.

"Zar nismo na ti?" uhvatio me je za ruku i okrenuo prema sebi.

"Nismo." otrgla sam ruku iz njegove.

"Od kad to?" pogledao me je pravo u oči.

"Oduvek. Izvinjavam se što sam vam se pre neki dan obraćala na ti, to ne priliči meni. Nisam smela tako da se ponašam.izvinite još jednom." okrenula sam se, ali me je nešto nateralo da se zaustavim i saslušam ga do kraja.

"Slušaj, nemoj da mi se izvinjavaš, jer sam ti ja rekao da budemo na ti, a ne ti. Želim da znam zašto si ljuta na mene?"

"Nisam ljuta."

"Ne laži me. Vidim ti u očima da si besna na mene. Reci mi zašto si ljuta?"

"Ako te baš zanima, lzvinjavam.se, ako vas baš zanima, ljuta sam na vas jer nije u redu da se viđate sa učenicama. Vi ste ipak profesor. A takav blizak odnos između učenica i profesora je zabranjen."

"Ha, pa ti si ljubomorna na Melinu?" osmeh mu se javio na licu.

"Ja ljubomorna? Bože me sačuvaj! Zašto bih bila?"

"Pa čim si me videla da sam sa njom, istrčala si iz kluba"

"To ne znači da sam ljubomorna, već zbog toga jer je unutra bilo previše zagušljivo, te mi je trrebalo vazduha." ljubazno sam mu se nakezila. Koliko to ljubazno može biti, haha.

"Dobro, dobro. Hajde idemo u šetnju?"

"Hajdemo."

Pričali smo o takmičenju, ljubavi, školi. Šetali smo sat vremena kada mi je zazvonio telefon:

"Halo, ko je to?"

"Anči je. Gde si ti devojko nestala? Tražimo te već pola sata, nigde te nema."

"Hm, kući sam. Izvini što ti nisam javila."

"Ahh, dobro je. Izvinjenje prihvaćeno, ALI SLEDEĆI PUT MORAŠ DA MI SE JAVIŠ!" razdrala se da je čak i profesor čuo.

"Dobro, hajde ćao idem da spavam."

"Hajde, laku noć."

Profesor me je gledao zbunjujućim pogledom jer sam rekla da sam kod kuće. Ali ss istovremeno i smejao.

"Hoćeš da te otpratim kući?"

"Ne, ne treba.hvala."

"Ne znam zašto sam te uopšte pitao, jer sam znao da ćeš ovako odgovoriti. Hajde idi onda. Zdravo."

"Zdravo!" nadureno sam rekla.

Išla sam tako i odjednom me neko hvata za ruku i stavlja drugu ruku preko usta.
Udarim ga nogom u koleno i pobegnem, ali tako u bežanju udarim u nekog i padnem.

"Hej, stani. Polako. Smiri se. Hajde odvešću te kući." to je on. Spasao me je.

"Hvala vam profesore!" grlim ga sva srećna što je on tu.

Odveo me je kući te smo malo popričali uz šolju tople čokolade i dogovorili se da imamo čas u utorak u 15h.