PUSTITE PESMU. 😀
Prethodna noć, tačnije noć pre takmičenja za Aleksandru je bila veoma burna. S' tim što su joj napravili iznenađenje, žurku kao znak da im je bila veoma draga, otišla je kasnije tokom noći u piceriju 'Mo&Li pizzeria' i sa društvom nastavila ludovanje.
Kući je stigla oko četiri sata ujutru, te se odmah smestila u krevet i zaspala.
"Aleks, Aleks!" kroz san čuje glas svoje majke.
"Mhm?" promeškoljila se i okrenula na drugu stranu, te nastavila da spava.
Ili je barem mislila da će moći da nastavi da spava.
"Aleksandra, smesta da si ustala, jer je već pola deset, a.ti u pola jedanaest imaš takmičenje!" povišenim i pomalo ushićenim glasom govori Aleksandrina majka.
Aleks lagano otvara oči, trepne par puta kako bi joj se vid razbistrio, ustaje iz kreveta i oblači se, a pritom zevne dva-tri puta.
"Nemoj vikati,.ja još uvek dobro čujem." dodaje i zevne još jednom.
Nakon što se sredila, doručkovala i obnovila neke definicije koje se lako zaboravljaju, krenila je ka školi.
U njenoj školi se održavalo takmičenje.
Sunčevi zraci su se već uveliko probijali kroz tmurne oblake koji ne naluštaju Aleksandrin grad već dva dana. Ptičice su na rascvetalom drveću pevušile svoju divnu melodiju koju je Aleks obožavala, jer je ta umirujuća i u isto vreme vesela pesmica uvek opuštala i činila da se oseća veoma dobro.
Ta melodija koju su izvodile malene ptičice je sad Aleksandri posebno prijala jer se nije odmorila kako dolikuje pred tako važan događaj u njenom životu.
To takmičenje je, za nju predstavljalo veoma značajnu stvar, jer nije želela nikoga da razočara, a pogotovo ne čoveka u koga je zaljubljena, ali kome nikada neće smeti to da prizna - njenom profesoru.
Želela je da uspe. Trudila se, učila, naporno vežbala, i bila je sigurna u sebe, samo, kada bi god njega videla u njenom stomaku bi leptirići igrali svoj neverovatan ples, a srce bi joj lupalo toliko jako da joj se činilo da će joj iskočiti iz grudi.
Opasno je to kad je čovek zaljubljen, a zna da nikad neće moći da bude sa tom osobom.
Kada je konačno stigla u školu, otišla je do učionice gde se takmičenje održava i videla je da su već svi na svojim mestima. Ona je zauzela svoje mesto, i odmah je dobila papir na kome je bilo trideset pitanja.
Takmičenje je trajalo dva sata, ali Aleksandra je završila za pola sata i izašla je iz učionice.
Brzo je završila jer su pitanja bila veoma laka i na svu sreću profesor prava nije dežurao kako ne bi pomagao deci, pa je niko nije mogao dekoncetrisati.
Smešila se sama sebi, kad odjednom čuje neko lupanje u školskom toaletu.
Odlazi do toaleta, polako otvara vrata, i ugleda profesora i jednu učenicu kako se ljube.
Lupa vratima i trči kroz hodnik škole ka izlazu. Izašla je u dvorište škole, a suze su joj kvasile bledo lice. Sela je na obližnju klupicu i plakala. Nije mogla da pozove svoje drugarice, jer bi je one stalno zapitkivale nešto na šta ne bi trebalo da znaju odgovor. A uostalom, kako bi im rekla da je zaljubljena u profesora i da je samo zbog njega otišla na takmičenje i toliko se trudila?
To bi bilo jako glupo, jer bi njega škola, odosno direktorka škole otpustila, a nju bi izbacili. Ali ona ionako odlazi..
Ali ne, ona to nikad ne bi mogla da uradi nekom u koga je zaljubljena. Ne bi mogla da dopusti da ga otpuste, da mu oduzme ono što voli da radi.
Verovatno bi većina devojka sada, da je ono videlo, slikalo ih i pokazalo svima, ali Aleks nije bila jedna od njih, ona je poštovala tuđi izbor, iako bi ona patila na kraju.
I dalje je plakala, sve dok je nečija ruka nije dotakla. Znala je, samo na osnovu dodira, da je to on. Obrisala je rukom suze i podigla glavu upitavši ga ljubazno:
"Profesore, izvolite, šta želite?" pravila se kao da ništa nije videla, iako je u sebi pucala od besa i želje da ga udari.
"Aleksandra" i on se takođe pravio kao da ne vidi suze na njenom licu "možeš mi učiniti uslugu?" neodiljivim se osmehom osmehnuo.
"Recite profesore." znala je šta će je zamoliti, pa se zloćkasto nasmešila, gledajući ga pravo u oči.
Nije me ni pitao kako je prošlo takmičenje. Samo svoje interese gleda. Zašto sam se ja uopšte nadala da nečega ima među nama?
"Možeš li se praviti da ništa malopre nisi videla, molim te?" napravio je molećivu facu, te ga ona nikako nije mogla odbiti, a i njeno srce ne bi moglo to izdržati. Samo je želela da mu bude blizu.
"Naravno, profesore, ne morate brinuti, ja ionako odlazim uskoro, više me nećete nikad videti. Uzgred takmičenje je dobro prošlo" nastavila je da ga gleda u oči, ne skrećući pogled, niti trepćući ni tren.
Samo ju je gledao i taman kada se okrenula da krene ka svojoj kući, čula je taj prekrasan i milozvučan glas kako je doziva.
"Aleksandra, žao mi je. Zaista. Nadam se da ćeš moći da mi oprostiš." ozbiljnost u njegovom glasu ju je na tren omela. Mislila.je da se on stvarno pokajao, da ipak ima nade, ali naterala je sebe da jedna reč, koja izaziva slamanje onih delova njenog srca koji su do tada bila još u celini.
Rekla je jedno hladno, ali veoma bolno "zbogom" okrenula se i ne pogledavši ga, otišla.
*********************************i
Ćao! Nisam pisala nekih mesec ipo dana i izvinjavam se zbog toga. Imala sam dosta obaveza. Ali sad sam na raspustu i biće još jedan, eventualno dva nastavka do utorka, ali svakako ne bih ništa obećavala jer znate kako kažu "Ako ne možete da ispunite svoja obećanja, nemojte ih ni davati."
U potpunosti se slažem.
Nadam se da ćete uživati i hvala vam. ❤
Ako vam se sviđa nastavak, kliknite vote ili ostavite komentar - mnogo bi mi značilo.
Hajde sad, da više ne smaram, pustiću vas da čitate, ćaos! 😀
I pisala sam preko mobilnog, tako da zanemarite greške, molim vas.
أنت تقرأ
Zabranjena ljubav #WMWC
عاطفيةAleksandra je ucenica treceg razreda srednje skole, mnogo voli prava, te se sprema da ide na takmicenje iz tog predmeta, ali ima jedan mali problem - zaljubljuje se u svog profesora..
