Dancing in the Dark-P.R.Prendergast

Part 1

Pola deset.Privodim kraju domaći i pojavljuje se Džejms.A kad kažem da se pojavljuje,mislim stvarno se pojavljuje.

‚‚Ćao,sestrice!",kaže.

Pita me je l' mi maca pojela jezik ili se samo pravim da ga ne čujem.

‚‚Slušaj",kažem ja, ‚‚kako to da te sada češće viđam nego dok si bio živ?"

Pitam ga da li postoji još neko,a on kaže:Ko još neko ? Još neko kome se pojavljuješ,moronu! Kome dosađuješ.Možda je to bila greška-što sam mu odgovorila.Trebalo je da ćutim i sačekam da odmagli.

‚‚Znači tako to funkcioniše?",pitam. ‚‚Samo nekome nešto kažeš i on te čuje? A matorci?"

‚‚Šta matorci?"

‚‚Zašto njih ne počastiš svojim britkim humorom?"

‚‚To bi ih previše uznemirilo",kaže. ‚‚Moraju da se priviknu na to da žive bez mene".

‚‚A ja ne moram?"

‚‚Ovo te uznemirava?",pita me.

‚‚Ovo me nervira."

‚‚Pa dobro,ako je tako,odoh ja",kaže.Taman htedoh da mu dobacim:Ne bih da te zadržavam ,a on ode.Paf ,samo nestade.

Sedim i gledam u mesto s kojeg je upravo ispario,i pitam se da li je ovo poslednji put da ga vidim.Zar to ne bi bilo super?!

Ali nije,naravno.

Dva minuta kasnije evo ga opet.

‚‚Ćao!" kaže mi.

‚‚Otkad se nismo videli."

Pravi pokrete kao da prelistava moju knjigu,ali mu ruka samo prolazi kroz nju.

‚‚Šta je ovo?Istorija?Ne brini za istoriju" kaže. ‚‚Sve se to dogodilo pre mnogo godina." Prstom pokazuje na list papira na mom stolu. ‚‚Šta je ovo?"

‚‚Treba da napišemo pesmu".

‚‚Pesmu?"

‚‚Za čas engleskog.Pet stihova,od kojih dva najmanje moraju da se rimuju.Hoćeš da čuješ?"

‚‚Naravno",kaže,a onda se glasno nakašljava,kao prečišćava grlo,i najavljuje me.‚‚Pesmu koju je napisala Džesi Dan",kaže.

‚‚Pa dobro."Pravim se da čitam,a u stvari izmišljam.I počinjem. ‚‚Hajd mi kaži je l' od brata ikad vajde bilo",kažem mu.

‚‚Je l' to prvi stih?"

‚‚Sviđa ti se?"

‚‚Nije loš."

‚‚Samo majci to stvorenje može biti milo."

‚‚Ovo ti je dobro",kaže.

‚‚Sagni malo glavu i pod sto zaviri."

‚‚Dalje."

‚‚Od nožurdi njegovih smrad se gadan širi."

‚‚Svidja mi se."

‚‚Sad,kad ga se reših,iskreno ti velim,još jednoga takvog nipošto ne želim".

Samo me gleda cerekajući se tupavo kao i obično.Izgleda smešno.Još je u ragbi dresu u kojem je poginuo,dok na nogama ima crne cipele od školske uniforme.

‚‚Zar nemaš neko drugo mesto na koje možeš da odeš?",pitam ga. ‚‚Moram da vežbam plesnu tačku."

Kaže mi da već vežbam.

‚‚Molim?"

‚‚Vežbaš sedeći.Ionako ti samo daju da sediš na klupi,tako da ne moraš da se pomeraš."

‚‚Pa,ako budem malo više vežbala,možda će me pustiti da igram",kažem mu.

‚‚Mama i tata verovatno su veoma razočarani",kaže i gleda negde u daljinu kao da se priseća nečeg od pre mnogo godina. ‚‚Brat ti je bio takva zvezda.Pravi fintu...vidi rupu u odbrani ...prolazi.Sećaš se kako sam bio dobar?Zapalio sam školu,moraš da priznaš.Napravim dribling i tip koji me čuva nasedne na trik,a za njim i ostali,pa čak i moji saigrači i gledaoci,koje pomerim s mesta."

‚‚Zar tamo kod tebe nema nikog ko bi voleo da sluša ove priče?",pitam ga.

Sleže ramenima. ‚‚Voleo bih da ima."

‚‚Pošto sam se toga sita naslušala dok si bio živ,ne vidim razlog zbog kojeg bih to sada mogla ponovo da slušam.Znaš šta,sada ću da zatvorim oči i izbrojim do deset i,kad ih ponovo budem otvorila,tebe neće biti.Je l' važi?"

‚‚Stvarno želiš da odem?"

‚‚Vidiš?Znala sam da ćeš ukapirati.Od onog udarca u glavu stvarno si postao bistriji."

‚‚Znači,ne foliraš."

‚‚Tako je.Ne foliram.Nikada se nismo slagali dok si bio živ,zar ne?Pa zašto bismo se sada slagali?Oboje znamo kakvi su nam odnosi."

‚‚Kako ti kažeš,Džes.Oboje znamo."

Zatvaram oči i čekam.Da li je već otišao? Vreme prolazi,a moram za sutra da uvežbam neke plesne korake.Mama i tata su dole,gledaju televiziju.Mama je na kauču,tata u fotelji; oboje kao što možete i da zamislite,ophrvani bolom zbog gubitka svog prvenca,svog sina jedinca.Sledećeg utorka šest meseci.Kada se to dogodilo,svaki minut bio je lagano sistematsko mučenje i misliš da nikada neće proći,ali oni prolaze i pretvaraju se u sate,dani se pretvaraju u nedelje i sve vreme nadaš se da će ti biti lakše,ali se to nikako ne događa.Onda počnu da prolaze meseci.Već ih je šest.Teško je poverovati u to da smo uspeli da provedemo šest meseci bez Džejmsa,ali jesmo.Kaciga mu je stajala okačena o upravljač na biciklu,što je bila najveća glupost.   Džejms je mnogo ličio na tatu.Bio je nabijen kao on i imao je istu glavu u obliku lego-kocke,savršenu za uklapanje u skram*.Tata je i sam bivši ragbi internacionalac.A mama?Pa,nema reči kojima može da se opiše to šta ona trenutno proživljava.Znate šta radi?Egzistira .Udiše i izdiše vazduh.Dan za danom.Priprema mi užinu za školu,večeru u šest,uvek imam čistu odeću.Ona funkcioniše.Ali uzmite bilo koje doba dana i videćete kako razmišlja o Džejmsu,ili je upravo razmišljala o Džejmsu,ili se pak upravo sprema da razmišlja o Džejmsu.Čujem je kako se raspituje za druge ljude,o tome kako su,kako su im deca.I stvarno je zainteresovana.Takva je.Želi da zna.Ali je najveći deo nje umro te večeri sa Džejmsom.Ljuštura od mame,tako je zovem.Dodirni je i raspašće se.Ljuštura od mame i ljuštura od tate,ljuštura od roditelja.Uglavnom ne znam šta da im kažem.

Otvaram oči i vidim kako se Džejms konačno počistio.Manje od dve nedelje do nacionalnog finala.

Najčešće razmišljam:Hvala Bogu što sam samo zamena.Bila bih pod prevelikim pritiskom .Puštam muziku i počinjem da igram.

*Skram je formacija igrača u ragbiju