Bijela ruža crvene boje

Dolazak

-"Alis, donesi taj paket ostao je u dnevnom boravku" uzela sam paket bio je baš težak,skoro pa da sam se saplela o sopstvena stopala jer mojoj smotanosti nema kraja . 

-"Pa to je sve , vrijeme je da krenemo ." doviknula sam tati koji je smještao Anu u kola. Ana je moja šestogodišnja sestra i od ove godine počinje u školu nadam se da će se ukolpiti u novom gradu. Bacila sam poslednji pogled na našu staru kuću, njenu braonkastu boju fasade i malu terasu sa ljuljaškom u koju je mama provodila svoje slobodno vrijeme, crvene cigle na krovu izgledale su istrošeno trebalo ih je zamjeniti, toliko uspomena ima u ovoj maloj trošnoj kući, prvi koraci, sreća i suze odrasla sam tu, toliko uspomena ali moramo da odemo, tako je najbolje, znam to. Zatvarala sam gepek automobila kad sam čula povike iza sebe.

-"ALIS!ALIS!!Čekaj!" okrenula sam se i vijdela moja nabolja tri prijatelja kako trče prema meni, nadala  sam da ću da izbjegnem rastanak, nisam baš najbolja sa njima.

- "Alis tako nam je žao što odlaziš" Lena me je gledala sa suzama u očima prije nego što me snažno zagrlila.

-"I meni je žao, ali znate da moramo i da je tako najbolje za sve, posle svega".Pogledala sam ih svo troje i oko srca mi se tuga savila.

-"Alis , treba da krenemo" čula sam tatu kako dovikuje. 

-Pa ljudi treba da krenem, obećavam da ću vam redovno pisati, a i vi morate meni" poslala sam im poljubac i otrčala do auta da ne bih briznula u plač, jer jedna suza mi je vec umakla. Sjela sam do Ane pozadi koja je već spokojno spavala .

-Pa tata za koliko stižemo" rekla sam da bih prekinula tišinu. 

-"Stižemo za oko 6h" rekao je i usput mi uputio slabašan smiješak. Tata je jako bio lijep kad je bio mlad , od te ljepote ostale su rupice na obrazima kad se smije, a kroz braon kosu su mu se nazirale sijede dlake, imao je veće podočnjake jer ga je advokatski posao iscrpio kao i briga o meni i Ani. 

Kako se auto kretalo tako je grad počeo da iščezava za njim i kuće, a onda sam mogla da vidim polja i ravnice počelo je da smrkava i napokon sam vidjela tablu sa natpisom DOBRODOŠLI U TENEBRIS. Dok smo prolazilii kroz grad vidjela sam da je mnogo mali, tata mi je rekao ali nisam ga zamišljala baš tako malog, ko god se našao na ulicama bacio bi pogled na naša kola. Ubrzo smo stigli ispred dvospratnice bila je jako lijepa kao i njeno dvorište. Brzo smo se raspremili ono najbitnije, Anu smo prenijeli do kreveta, a ja sam pomogla tati oko ostalog.

Konačno noć, kada pomislim da sjutra moram sama u školu, a nikoga ovdje ne znam ...treba će mi puno sreće i samopouzdanja, već osječam mučninu u stomaku.

*************