Dok Pakao Ne Postane Raj

Nije sposobna

Kada svi odabrani izadju, izlaze i ostali koji nisu odabrani. Kada izadjem van skole, trcim kuci i ulecem u sobu placuci. Zatvaram vrata i lezem na krevet. Placem vec jedno dobrih petnaest minuta kada cujem kucanje na spoljasnjim vratima. Silazim dole brisuci suze i otvaram vrata. Vidim kraljeve poslanike kako stoje na vratima. Zena tridesetih godina kaze:"Ari Helen Stoun?". Samo klimnem glavom i pokazem im da udju. Udje njih troje unutra i ja zatvaram vrata. Stanem ispred njih i ta zena samo sto otvori usta nesto da kaze, kad se ponovo zacuje kucanje. Otvaram vrata i vidim celu porodicu ukljucujuci Enca i Mariu ispred vrata. Pustim ih da udju i opet stanem ispred one zene. Oni ulaze jedni za drugim i tata zatvara vrata. Zena ponovo otvori usta da nesto kaze, ali ovaj put je pretekne mama:"Sta se ovde desava?" Zena vec vidno iznervirana kaze:"Pa kada biste dopustili da vam kazem, saznali biste." Na to svi klimnemo glavom i cutimo. Zena, sada zadovoljna, krene da prica. "Ari Helen Stoun je odabrana da ide u dvor." Svi ispuste kao neki izdah olaksanja i nacrtaju im se osmesi na licu. Na to se namrstim i pitam:"Kako? Odabir se zavrsio i ako sam dobro izracunala, kvota ucenika je ispunjena." Odgovara mi meksim glasom. "Dobro si izracunala. Ali devojka... kako se ono zove?", pita decka iza sebe. Odmah joj odgovara:"Lili Piterson." Nastavlja zena:"Da, da. Lili Piterson je bolesna i nije u stanju da putuje. Prva sledeca na listi si bila ti, tako da si odabrana da umesto nje odes na dvor. A sada, krecemo istog trenutka. Koliko vidim, vec si spremna." Pokaze na moje kofere koji se nalaze kod tate i brace te ih podigne jednim potezom. Telekineticar. Na mom licu se nacrta najsiri i najiskreniji osmeh u poslednjih deset godina. Okrenem se ka porodici i Encu i Marii i ponovo se svi zagrlimo. Mama mi kaze:"Srecno, duso. Volim te." Sve zenske osobe placu, a vidim da se i muska skupina ne drzi bas sjajno. Hektor i Viktor mi u isto vreme kazu:"Dobro cuvaj kofer. Imas nesto u njemu od nas." Klimnem glavom i osmehnem se.

Nakasljavanje nas prekida i okrecemo se u pravcu odakle taj zvuk dolazi. Srecem se sa Telekineticarkinim ocima i ona kaze:"Sad stvarno moramo da krenemo." Klimnem glavom i okrecem se ka mojoj porodici. Sa suzama u ocima im se obracam i kazem:"Zbogom. Nadam se da cemo se ponovo videti." Okrecem se i odlazim u kociju. Koferi su mi vec ubaceni unutra. Stajem ispred kocije i okrecem se poslednji put prema porodici da ih zapamtim bas takve kakve jesu. Dobro ih pogledam, a onda ulazim u kociju. Ispracena sam njihovim jecajima i lepim komentarima, kao i recima ohrabrenja. Poslednje sto cujem je mama kako kaze:"Jos jedno moje pile odlazi od mene. Necu je nikada vise videti.", a onda brizne u plac koji sumljam da ce kratko trajati. Ima taj obicaj da nas zove svojim pilicima, i kada god se nesto lose desi ona pocne da govori da smo mi njeni pilici. Ovog puta dobro znam da je mislila na Nou.

Sakupljaju mi se suze u ocima, ali ih zadrzavam. Tu i tamo neka sklizne, a ja je brzo obrisem ne dajuci da naprave male putanje za one sledece. Znala sam da ce biti tesko, ali nikada ne bih ni pomislila da necu osecati nista drugo osim tuge. Mislila sam da cu osecati ponos sto sam uspela u svom naumu... Covece, ala sam ja pogresila. Osecam tugu i ostalo je samo prazan prostor. Nistavilo. Pitam se da li cu se tako osecati i posle nekog vremena. Kazu da vreme leci sve rane.

Stigli smo, pa ulazim u sobu u kojoj cu prenociti do sutra. Mala je i ima mali krevet u uglu. Nista bolje nam ni ne treba za jednu noc. Vec je pao mrak tako da bi najbolje bilo da odem na spavanje. Krece se rano ujutru i nema se vremena za gubljenje.

Skidam haljinu sa sebe i otvaram kofer da uzmem stvari za spavanje. Setim se onoga sto su mi Hektor i Viktor rekli. Ugledam u jednom uglu kao neki paket. Obmotan je nekik braon papirom i zavezan vezicom u masnu. Posegnem za njim s planom da ga otvorim, ali onda zastanem. Jos uvek sa rukom u vazduhu, premisljam se da li bi bilo bolje da otvorim paket sad ili kad stignem na dvor. Zamisljam situaciju u kojoj sada otvaram paket i vidim nesto sto me mnogo rastuzi, a onda odlucim da ne idem na dvor i vratim se kuci. Odmahnem glavom odbacujuci tu sliku iz glave jer to ne bi donelo nista dobro ni meni ni mojoj porodici. Odlucujem da paket otvorim na dvoru.

Lezem u krevet misleci o tome sta me sutra ceka. Ko ce me odabrati? Sta cu morati da radim? Postoji tako mnogo pitanja, a trenutno ni jedan odgovor. Ne znam koliko ce mi razmisljanje o svemu tome pomaze, ali misli prosto ne zele da mi nestanu iz glave. Kao da su zive i da ne mogu da ih kontrolisem. Pa kako onda ocekujes da kontrolises svoj zivot ne mozes ni svoje misli? Pokusacu. Moram, inace necu izdrzati do kraja. Sa tim mislima sam potonula u san.

Probudilo me je glasno kucanje na vratima. "Ustajte, krecemo za dvor." Vreme je da se pozdravim sa ovim mestom. Brzo sam ustala i sve zavrsila sto sam pre mogla. Uzimam kofer i izlecem i iz sobe. Izlazim ispred i vidim prikolicu na kojoj se nalaze odabrani Crveni. Vidim Tea u njoj i mahnem mu. Pokaze mi da dodjem i sednem pored njega. "Cao, Ari. Kako si spavala?", upita me sroz osmeh. "Nikako, celu noc sam se prevrtala po krevetu. Ti?", odgovaram. "Isto. Nervozan sam zbog svega ovoga.", kaze pokazujuci na sve nas i put. "I ja. Nekako se osecam kao da sanjam. Za ovo smo dugo radili i to se ostvarilo. Mada ne znam da li je ispravno.", klimne glavom pokazujuci da razume. Do kraja puta smo pricali o nebitnim stvarima i o tome kako nam vec nedostaje porodica.

Podizem pogled i ugledam veliki dvor. Pogled je ocaravajuc. Fontate bacaju vodu u vazduh oko dva metra, a kada padaju kapljice, presijavaju se i izgledaju kao dijamanti. Okolo se nalaze Plavi cuvari u blistavim uniformama boje neba. I to sam sve videla kroz kapiju! Kapija je blistavo bela sa zlatnim detaljima. Kapija se otvara i prikolice prolaze. Iznutra je pogled jos lepsi. Pokosena trava kojoj ne viri ni vlas trave. Cvece zasadjeno u svim mogucim bojama obrazuje jedan ogroman cvet na sred najveceg travnjaka. Takodje, cvece prati put kojim prolazimo. A put je uradjen boji slonove kosti i izgleda kao da sija. Ovde je sve prelepo. Izgleda kao da sam dosla iz pakla u raj.

Heej. Znam da na nekim mestima pise palata, a na nekima dvor, ali nadam se da znate da mislim na isto. Pa, nadam se da vam se svidja nastavak i da cete da komentarisete. Ly all xoxo <3