Dok Pakao Ne Postane Raj

Nemoguce

Konacno izlazimo iz ove prikolice. Jako je neudobna. Ali dobro, sta sam mogla ocekivati? Ipak je ta prikolica za Crvene. Stvari smo ostavili u prikolici i stojimo ispred ulaza za poslugu. Primetila sam da Teo gleda u moje zglobove, ali nista ne govori. Dobro sam ih skrivala od porodice. Pocelo je da se povlaci, ali je jos uvek upadljivo.

Plavi su obavestili kralja da smo ovde pre dvadeset minuta, tako da bi trebalo sada da nas primi. Sigurno su ga Vidoviti obavestili. Dok smo cekali da nas kralj primi, druga posluga nam je dala iste uniforme kao sto su oni imali. Bile su crno-belo-crvene i stvarno su izgledale lepo. Ustvari je meni sve ovo izgledalo lepo jer nikada nisam videla ovoliko raskosno mesto. Tkanina je bila upola meksa od onog sto inace nosimo. Obukla sam se i izasla iz zenske svlavionice. Tamo su bili skoro svi.

Kada smo se svi sakupili, otisli smo u salu za prijem. Tamo su nas poredjali da stojimo decko-devojka-decko-devojka... Ja stojim pored Tea. Stojimo tako jedni pored drugih kada se zacuje glasnik:"Njegovo velicanstvo, kralj Henri, kraljica Izabela i njihova deca!". Svi smo se poklonili u jednom naklonu. Muskarci su stajali skupljenih nogu, pogrbljeni u dubok naklon, sa desnom rukom ispred stomaka, a levom iza ledja. Devojke su stajale pognute glave ispravljenih ledja, savijenih kolena sa levim stopalom ispred desnog i rukama sireci suknju od uniforme (nadam se da mozete da zamislite kako).

Cuje se lupkanje cipela po uglancanom podu koji je trenutno jedino sto vidim. Koliko raspoznajem po koracima ima ih preko pet. Svi se smestaju na stolice i sedaju. Cujem kako nam se kralj obraca:"Mozete podici glave.", glas mu je dubok i zapovednicki. Podizem glavu i vidim kako sede-pretpostavljam-kralj sa moje leve strane i dalje levo od njega sinovi, a kraljica sa njegove desne strane i dalje na desno njihove cerke. Prvo mesto do kralja je bilo prazno. Kralj je sedeo na velikom i raskosnom tronu zlatne boje, a ostali tronovi su bili manji i jednostavnije uradjeni, mada su svi bili dosta visi nego sto bi trebalo da budu. Svaki tron je na sebi imao belu plocicu sa zlatno ispisanim imenom na njemu. Od kralja pa na levo je pisalo:'Henri Luter', 'Kristijan Noa', 'Danijel Kevin' i 'Aleksandar Filip'. Od kraljice pa na desno:'Elizabeta Alison', 'Irina Ejlin', 'Iris Kerolajn' i 'Izabela Kala'. Pitam se cija su to imena. Pa njihova, glupaco. Od osoba koje sede ispod tih plocica. Aaaaaaa. To ima smisla. Samo sam umorna, inace nisam toliko glupa. Kunem se. Nemoj da se kunes, pasces mrtva na mestu. I ti ces sa mnom. Pa zato ti i kazem. Sta mislis, da ja to zbog tebe? Glasic u glavi se cereka dok ja prevrcem ocima.

Pocinjem polako bolje da zagledam ljude ispred sebe. Svi su stvarno lepi i elegantni. Samo mogu da zamislim da tako izgledam. Kralj ima crnu kosu, smedje oci i isklesanu vilicu. Posto je mesto pored njega prazno, presla sam na sledece. Decko ima smedju kosu, tamno braon oci i roza punacka usta. Onaj do njega ima tamno smedju-skoro crnu kosu, zelene oci i zavodljiv smesak. Svi su jako, jako zgodni. A kraljica ima svetlo smedju kosu, zelene oci i ovalno lice. Devojka do nje ima smedju kosu sa crvenim odsjajem, zelene oci kao majka i duge trepavice. Sledeca ima kosu boje borovine, plave oci i savrseni porculanski ten.  Besprekorno. Takodje drzi knjigu u ruci 'Orkanski visovi', stara knjiga. Procitala sam je i vrlo je zanimljiva. I poslednja ima tamno plavu kosu koja izgleda vise bas, bas svetla nijansa smedje, braon oci i sirok osmeh. Sve su savrsenih noktiju i uredne frizure, a i sminka im je bozanstvena. Svi oni imaju negde od 15-45 godina.

Kralj je poceo da nam se obraca.
"Svako od vas ce biti odabran od strane moje porodice. Ko vas odabere, njemu sluzite, njega slusate i njega postujete. Niste u mogucnosti da odbijete ono sto vam bude naredjeno. U koliko imate nekih problema sa zadatkom koji treba da obavite ili niste u mogucnosti, morate prijaviti onome koga sluzite. Potrudite se da se to ne desava. Krsenje nekog pravila ili lose odradjen zadatak se kaznjava. Nemojte dolaziti u iskusenje da vidite koje su to kazne. Ako budete...", kraljev govor je prekinuo covek koji ih je najavio. Sapnuo je kralju nesto na uvo i kralj je na to klimnuo glavom. Ponovo se vratio ispred vrata i viknuo:"Princ prestolonaslesnik, Kristijan." Svi smo se ponovo naklonili. Kada je seo, procistio je grlo kao znak da se mozemo podici iz naklona. Cim podignem pogled, vidim ono sto sam mislila (i nadala se) da necu nikad vise. Ovo je nemoguce. Najlepse plave oci su sa dosadom gledale ispred sebe dok mu je otac govorio kako je ovo nedopustivo i da ne moze vise da kasni. On mu odgovara:"Oce, dobro znas da skoro nikad ne kasnim i da se uvek odnosim prema svima sa postovanjem. Imali smo problema sa jednim covekom iz mog voda, pa sam morao to da resim. Izvnjavam se jos jednom.". Kralj mu je rekao:"Dobro, ovaj put ti je oprosteno. Zavrsavao si svoj posao. U redu je.", potom mu se osmehnu sa ocinskom toplinom. Vidi se da ga puno voli. Zelim da pognem glavu, ali ne smem skroz jer moraju da mi vide lice, tako da je spustim samo malo i gledam u pod. Izgleda da me nije video. Ispravka, da me jos nije video. Kralj i kraljica su poceli da biraju svoju poslugu. Kad su oni zavrsili, poceli su da biraju princevi i princeze. Cujem da je Teo prozvan. Tada me je prvi put video stranac iz sume-princ prestolonaslednik. Slika prepoznavanja mu je prosla kroz oci, ali izgleda da nije mogao da se seti gde me je video. Zadrhtala sam, pa onda odahnula jer je sklonio pogled. Princeza sa porculanskom kozom je rekla:"Devojka sa plavom kosom." Podigla sam pogled i gledam je, a ona mi klimam glavom. :"Ti.", kaze umilnim glasom. Poklonim se i uhvatim suknju u ruke i potom se vratim u prvobitan polozaj, samo sa rukama uz telo. Vidim princa prestolonaslednika kako gleda u moje ruke. Podize pogled gledajuci me u oci, pa onda ponovo spusti pogled na moje zglobove. Kada skapiram sta gleda sklonim ruke iza ledja. Znalacki osmeh mu se ocrta na usnama sto znaci samo jedno-prepoznao me je. Krenem ka uglu gde stoje princezine sluge, ali mene nece sreca. Stranac je samo odjednom rekao:"Cekaj." Ubrzala sam korak da pomisli da ne znam da se obraca meni. Ponovo je progovorio:"Stani!", sada vec zapovednickim glasom. Zaledila sam se u mestu.

Nadam se da vam se svidja ovaj deo. Ari bas nema srece, ha? Pa dobro, mozda sreca njoj kasnije dolazi. Samo sam htela da se zahvalim na prvom komentaru za moju prvu knjigu. Ovo je za tebe :) #NPpizzalover  Ly all xoxo <3