Ljubav preko poruka

Ljubav preko poruka-16.♥

"Što je bilo to s dobermanima? Koji je tebi vrag?"zbunjeno me pitala Monika. Na tren sam pogled maknula sa mobitela i pogledala u nju.

"Ništa bitno. Mislim, bitno je, ali nebitno."odgovorila sam i vratila pogled na mobitel. U google tražilicu sam upisala dobermani te sam počela gledati slike. Ima li išta slađe od tih slatkih dobermana?

"Saro, zar stvarno??"

"Dobermani su opasni."javila se Monika, a Martina i Igor su samo kimnuli glavama."Bolje si nabavi haskija ili pomeranca."

Odmahnula sam glavom i nastavila gledati slike. Pokušavala sam se smiriti, ne pokazati bijes koja se stvarala u meni. Stereotipi o psima me užasno iritiraju. Dobermani da su opasni? Ne. Nijedan pas nije opasan. Samo što je problem što je većina pasa u pogrešnim rukama i ljudi ne znaju odgajati svoje pse. Samo zato što je jedan doberman ili pitbull ugrizao nekoga, ne znači da su svi takvi. To je kao kada dečko prevari curu i onda cura kaže da su svi oni isti. Iako, to je možda istina. Ili nije, nebitno.

Zvonilo je za sat. Biologija. Uh. Izvadila sam knjige baš kada je u razred ušla... moja najomraženija nastavnica biologije. Voljela sam ja tu biologiju prije, ali onda je došla ta glupa profesorica i sve uništila. Sa njom vodim rat od 2.razreda srednje.

"Bilo je zadaće. Jeste ju napisali?"pitala je čim je ušla u razred. Okej, ženska još nije ni sjela na svoje mjesto! Nije ni sat upisala! Odmah prelazi na stvar."Šta je ovo? Cijeli razred šuti kada ja nešto pitam, ha?!"umalo se počela derati. Nije ona normalna."Pa, ako nije problem-----"

"Da, problem je."izletjelo mi je iz usta. Oh, znala sam da će mi to jednom izletjet iz usta. Sad sam najebala.

"Kod pedagoga!"viknula je na što sam se nasmijala i ustala.

"Oprostite, sada da odem ili?"osjećam kao da dodajem ulje na vatru. Što ja tu više zabušavam, ona je sve bjesnija i bjesnija. Da pogled može ubit, vjerojatno bih pala mrtva na pod.

"Sada!! Odmah!!"viknula je bacivši knjige na stol. Digla sam ruke u zrak u znak obrane te veselo krenula prema vratima.

"Adios profesoriceee!"veselo sam joj mahnula zatvarajući vrata. Vjerojatno je još bjesnija, ali koga briga. Skakutajući po hodniku naišla sam na ravnateljicu."Dobar dan."

"Dobar dan i tebi. Šetnja do wc-a?"

Ne. Do pedagoga. No ne moraš znat za to. Što ne znaš, ne boli.

"Da. Prehladila sam se pa imam slab mjehur u zadnje vrijeme."rekla sam radeći nekakvu grimasu. Ravnateljica mi je povjerovala, baš kao i svaka osoba. Što reći? Ja sam neviđeni glumački talent.

"Jao, jadnice. Znam te probleme."rekla je stavljajući ruku na moje rame."Drži se. Bit će sve u redu. Samo hrabro."o bože ženo, ne umirem! Zapravo, nije mi ništa. Osim što imam biologiju i neprijatelja broj jedan. Dala mi je jedan ohrabrujuć osmijeh te krenula dalje niz hodnik. Namršteno sam pogledala za njom. Ponekad mislim da je ta žena na drogama. Okrenula sam se i krenula do pedagoga. Ponovno. Oduševit će se kad me vidi.

Pokucala sam na vrata te ušla. Podigao je pogled i nasmiješio se."Opet?"

"Ooo bok."rekla sam dižući ruku u zrak. Zavalila sam se na neudobnu stolicu te stavila noge na njegov stol."E moj rođo, nije meni lako."

"Vidim Saro. Kad ti mama sazna..."

Da, pa nije lako kada imaš bliži rod koji radi u školi. Ne znam što je gore, kada ti je taj rod pedagog ili netko od profesora. Još ako sve govori roditeljima.. srećom pa Ivan ne govori ništa mojima.

"Mah, to ništa ne poduzima."rekla sam i odmahnula rukom."Ajd pogodi tko me poslao."

"Profesorica iz biologije?"pitao je i počeo se smijat onog trena kad sam kimnula glavom."Joj, Saro, nije teško pogoditi tko te poslao. Al je teško pogoditi zašto ti mučiš jadnu profesoricu."ovu zadnju rečenicu je rekao malo ozbiljnije.