2.Dio
Prošla su 3 dana od kako je Jasmine došla ovdje.Iskreno nedostaje mi Sandra i njeno vikanje i nerviranje kad nemam volje za ustajanjem.Danas sam uspjela ustati i sama,čak sam i uranila.Uzrok tome je vjerovatno to što od kako sam u ovom stanu i nemam nikakvog društva,pa nemam ni sa kim da pričam prije spavanja.I jednostavno rano zaspem,a još ranije ustanem.Ustala sam 2 sata ranije,dok sam bila sa Sandrom to nisam mogla ni zamisliti,jer sam uvijek ustajala u zadnji čas,i sva užurbana i u nervozi se spremala za školu.Ali ubrzo ću se vratiti kod Sandre,nije još puno ostalo,mogu još malo izdržati.Prosto,nedostaje mi njeno društvo.Nekako sam se navikla na nju.Iz razmišljanja trgnuo me zvuk telefona.Ne zainteresovano sam pogledala u ekran,i pokazala se slika Sandre,znači ona me zove.Na mom licu pojavio se osmijeh,jer sam je se baš uželjela.
„Ej Sandra“-rekla sam radosno
„Ej Alice,ovaj...Danas,neću moći doći u školu.“ –rekla je sa tugom u glasu.Ne znam šta bi moglo biti a da ne može doći...Ova tri dana normalno je dolazila u školu..Možda je nešto sa Jasmine...
„Pa zašto?“ – upitala sam zabrinuto.Jer ne znam šta se moglo desiti..
„Jasmine..“ –rekla je tiho..Šta sa Jasmine? Možda ju je povrijedila?Bez obzira na pravilo..
„Jasmine?Šta se dogodilo?“ –upitala sam zbunjeno a u isto vrijeme i zabrinuto..
„Jasmine je povrijedila starijeg čovjeka..Bore mu se za život..A Jasmine se što prije mora vratiti u Škotsku.Jer ako je nađu nastaće još veći problem..A moram ići sa njom tako su roditelji tražili..Jer ih je 'strah' da ne napravi veći problem..Zbog toga što ako ona napravi neki problem,automatski čitava porodica upada u problem.“ –rekla je.
A ja nisam mogla vjerovati šta se događa.Još uvijek ne mogu povjerovati da magija uopšte postoji,a kamoli ovo..
„Pa na koliko dugo ideš u Škotsku?“ –upitala sam znatiželjno...
„Dok se situacija ne smiri“ –rekla je tužno.
„Žao mi je..Nadam se da će sve proći dobro.“ –rekla sam iskreno,i pomalo zabrinuto.
„I ja se nadam,a trebam tebe...Mislim,trebam nekog da kaže profesorima..“ –rekla je.
„Pa šta da im kažem?“ –upitala sam pomalo zbunjeno..
„Kaži da imam problema u porodici,i da neko vrijeme neću biti u školi.“ –rekla je
„Dobro reću im.“ –prihvatila sam njenu molbu..
„Eto,čućemo se,ako ja uspijem na bilo koji način da se odmaknem od roditelja.“ –rekla mi je kao utjehu.Jer je znala da mi je žao,i da teško prihvatam to.
„Dobro,biće mi drago da se javiš.“ –rekla sam
„Hm..Čujemo se.“ –rekla je,a zatim prekinula.
Odložila sam telefon na kuhinjski sto,i na kratko se zamislila.Nekako mi je teško prihvatiti to sve.Magija,vještice,Sandra u Škotsku,Jasmine..Sve se desilo toliko brzo.Stvari se mogu promjeniti u roku od 5 minuta.Čudno,zar ne? Pogledala sam na okrugli zidni sat,koji je pokazivao da za 10 minuta moram krenuti u školu.Ustala sam,i zaputila se ka sobi.Otvorila sam kofer kako bi pronašla nešto da obučem.Odlučila sam se za običnu bijelu majicu,crni duks,uske svijetle teksas hlače.Na brzinu sam se obukla,počešljala kosu,a zatim je pustila da slobodno pada preko mojih leđa.Obukla sam starke,te napustila stan.
--------------------------------------
Ne znam da li je ovo moguće...Ovaj lik ni jednu jedinu riječ ne progovara.Kakav čudak.Sve je kriv onaj profesor hemije,baš je našao s kim će me staviti da sjedim.Dok je profesorica objašnjavala lekciju iz matematike,koja mi i nije među omiljenim predmetima,uzela sam olovku,i počeka se igrati sa njom.Odlutala sam negdje u svoje misli.Daleko od škole,Londona,ma uopše ovog svijeta.Ispustila sam olovku,koja se krenula kotrljati do kraja klupe,te pala na pod.Krenula sam je dohvatiti,ali Harry ju je nevjerovatnom brzinom dohvatio prije mene,a prilikom njegovog uzimanja olovke,slučajno sam ga dotakla po jezivo bljijedoj ruci koja je bila izuzetno hladna.Ne znam je li to normalna temperatura koju čovijek može da ima.U trenutku kad sam ga dodirnula prošla me neka jeza,ne znam iz kojeg razloga.Vjerovatno jer mu je ruka hladna kao kod mrtvaca.A možda jednostavno ima slabu cirkulaciju.Zazvonilo je za kraj časa,svi su skoro izletjeli,dok su neki opušteno hodali.Izašla sam na hodnik prepun učenika,koji su otvarali ormariće odlagajući knjige,a zatim uzimajući druge za sledeći čas.Došla sam do svog ormarića,otvorila sam i odložila knjige matematike u ormar,a zatim sam uzela knjige engleskog,te zatvorila vrata.Krenuvši u pravcu kabineta engleskog,susrela sam se sa smargadno zelenim očima.Odskočila sam na mjestu,jer nisam očekivala nikoga.Gledao me oštro,nekim ubitačnim pogledom.Iskreno malo sam se zastrašila,progutala sam knedlu.Otvorila sam usta sa namjerom da nešto kažem.Ali momak blijedog tena i zelenih očiju,mi je pružio olovku,a zatim rekao..
