Hladno septembarsko jutro u Donkasteru.Poznavajući moje roditelje,buđenje je,kao i obično,bilo u pola sedam,a ja baš i ne volim tako rano da ustajem,baš zbog podočnjaka koji će se celog narednog dana vući po zemlji kao da sam do kasno u noć bila na žurci kod Miley,ali ne,legla sam oko pola jedanaes,baš zbog tog ranog ustajanja.Navila sam alarm na telefonu i pesma koja me je budila bila je moja omiljena pesma:’Don’t You Remember’,ali sam mogla da ostanem da spavam uz te stihove,ne bih da napuštam toplu postelju.Obavila sam ličnu higijenu,i sišla na doručak koji je tako lepo mirisao,da sam čak zaboravila roditeljima da poželim dobro jutro.
Mama:Ari dete?
Ja:Aaa?
Mama:Ne kaže se a nego molim!
Ja:Molim?
Mama:E sad za kaznu,zato što ti mene ne slušaš,ići ćeš u prodavnicu po novine,znaš one koje tvoj tata kupuje svaki dan!!
Nesto sam promrmljala da me niko ne cuje:E sad mi je najviše krivo što nemam brata ili sestru!
Mama:Šta si rekla?
Ja:Ništa,idem do prodavnice!
Na putu do prodavnice,razmišljala sam o nekoj novoj pesmi od Adele koja tek treba da izađe.Još su mi neke gluposti proazile kroz glavu,dok nisam stigla do prodavnice.U jednom trenutku,dok sam pričala sa prodavačicom,pogled mi se zaustavio na nekim novinama,ali ispostavilo se da sam ustvari te novine ja trebala da kupim.Nešto što me je baš šokiralo,bila je vest koja je velikim slovom bila napisana preko cele naslovne strane...
