*Ja sam mnogo ružna*,to je uglavnom rečenica koju sama u sebi ponavljam kada trebam da se vidim sa nekim koga volim i ko mi se sviđa i ko mi je drag i..Oh moj Bože,šta ću sad..Čovek na sve u životu treba psihički da se pripremi,a tek posle fizički.Znam da mislite da sam lupetam,ali je stvarno tako.U glavi su mi prolazile slike,razne slike,kojima sam se,moram priznati,veoma plašila.Samo loše stvari su mi prolazile kroz glavu,a to nikada nije dobro za početak.Uvek u životu treba biti optimista i gledati život sa pozitivne strane,jer kako moja majka kaže: KAKVE SU TI MISLI,TAKAV TI JE ŽIVOT.ali i jeste tako!Nikad do sada to nisam shvatala,ali sada kapiram,da. . . . . . . . .
Bilo je 2 pm,a meni iz Donkastera treba do Bristola (grada u koje su radili moji roditelji,ali zato što su žurili,nisu imali vremena da me povezu, pa moram da se snadjem) treba najmanje pola sata,ako uskoro ne nađem nekoga ko će me povesti.Omg. Na svu moju sreću,ali i nesreću,naišao je dečko za kojim sve cure u školi lude,a on se, baksuz,pali na mene od detinjstva.Zove se Austin Megvaer i obožava košarku.Nikad u svom veku,što bi moj nastavnik istorije rekao,nisam videla osobu koja je toliko upućena u košarku,a trenira je od svoje četvrte godine.Da se vratimo na događaj.Naišao je i ponudio je da me poveze gde god budem htela.Nasmejala sam se i rekla: Ja:HAHHAHAHAHAHAHHA,Austin,molim te,znamo se.Ajde reci šta hoćeš za uzvrat ako me povedes do Bristola,pošto vidim da to očajnički želiš,hahhaha. Austin:Omg,nemoj misliti tako.HAHAHHAHA,samo želim da ti pudeš pored mene,ništa mi drgo nije važno.Kad si ti srećna i ja sam,kad si ti tužna,i ja sam.Mnogo te volim i ti to valjda znaš,mislim,voleo bih da znaš.Stvarno to osećam,ne foliram see... Ja:BLA,BLA,BLA,je l smo završili sa iskazivanjem lažne ljubavi? Sa tugom me je gledao i rekao:Ja ću te povesti zato čto osećam veliku ljubav prema tebi,ali ti u to ne moraš da veruješ,ali naviko sam,šta ću,život je nekome majka,a nekome maćeha! Pošto su me smorile njegove filizovske reči,ušla sam u kola i jako zalupila vratima.Nisam htela namerno,refleksi su to,šta ću?! Dok smo putovali,atmosvera je bila nekako mrtva,ne znam zašto.Po prvi put sam se u životu osećala kao da kvarim nekome sreću,ali bukvalno.Kao da sam ja ta srepenica i prepreka koju treba da pređe da bi stigao do kraja,ali,ipak neću reći prepreka,već nada,bolje tako.On mene voli,a ja njega (nije tako,ali izgleda) iskorišćavam ovom vožnjom i poigravam se sa njegovim osećanjima. Gotova je ta tišina,stigli smo u Bristol!..Toliko sam uzbuđena,ne znam šta me čeka.U jednom se trenutku začuo nečiji glas,veoma poznat glas koji je rekao:Gospodine John,a znači to je vaša ćerka Ariana!! Prelepa je...
