Koliko srce može da izdrži 🔚

Untitled Part 4

Čovek sa lakoćom podnosi

samo jednu bol a to je

bol drugih.

Rene Leriche

Sve je spremno, pa skoro sve, venčanica će biti gotova za dva dana. Darko i ja sedimo na mom krevetu, gledamo slike iz detinjstva. Čuje se u pozadini pesma Real love – Massari odmah sam znala da je Denis.

– Ljubavi? – rekla sam mazno.

– Šta kažeš na to da te ukradem danas i da budeš samo moja?

– Ja sam već tvoja, a i ne moraš da me kradeš – rekla sam svečano pa dodala – Poći ću dobrovoljno.

– U redu dolazim po tebe.

– Čekam te. – spustila sam slušalicu i pogledala Darka. –To je bio Denis.

– Shvatio sam.

– I želi da provedemo dan zajedno.

Darko se namrštio.

– Ali imaće te ceo život – frknuo je.

– Prestani da se duriš.

– U redu idi ako ti je on važniji od brata – zadirkivao me.

Ustao je i otišao a ja sam pošla sam da se spremim.

Denis je već čekao ispred, poletela sam mu u zagrljaj. Nije ništa rekao samo me čvrsto zagrlio. Grlio me dugo kao da se nismo videli godinama.

– Ne mogu da dišem – našalila sam se.

– Izvini – pustio me i poljubio.

– Gde ćemo provesti dan?

– Negde gde mogu da te imam samo za sebe.

– A gde je to? – pitala sam vragolasto. Nije hteo da mi odgovori.

– Kipar? – zinula sam u neverici.

– Da – samo je namignuo.

Vozili smo se kratko dok se nismo zaustavili uspred jedne vile. Bila je srednje veličine, na dva sprata, a sa bočne strane bila je sva u staklu. Bilo je očigledno da je skoro sazidana. Denis nije ništa govorio, držao me je za ruku i uveo unutra. Prošli smo kroz predsoblje i ušli u dnevnu sobu, nameštaj je bio od crvene kože što mi je upalo u oči, Denis baš voli crvenu boju, iz dnevne sobe izlazi se na terasu koja gleda prema moru. Zastao mi je dah. Možda ćemo ovde provesti medeni mesec? Vratili smo se nazad i Denis me je uveo u biblioteku, u uglu je bio radni sto srednje veličine a sve ostalo su bile knjige. Ruski klasici, engleska književnost, nemačka, na desnom zidu . . . moje omiljene knjige – ljubavni romani. Okrenula sam se ka njemu, tupo je gledao u mene.

– Da li ti se sviđa? – bio je zainteresovan.

– Da li mi se sviđa? Oduševljena sam.

– Hvala Bogu, ovo je moj venčani dar tebi – rekao je ponosno.

Zinula sam. – Sve si ovo – pokazala sam rukom ka knjigama – zbog mene?

– Da.

– Ne znam šta da kažem Denise – bila sam u čudu ali sam nastavila – Ovo je previše.

– Ništa nije previše za tebe.

Približila sam mu se, zagrlila sam ga i tiho prošaputala

– Hvala. Ništa nije rekao samo me je stegao jače.

Poljubio me je drugačije, gladno, ljubio me je kao da sam vazduh koji mu treba da bi disao. Vodio je ljubav sa mnom nežno, predano. Sve je bilo kao u snu, nestvarno i divno ali nisam mogla da otrgnem taj osećaj, kao da je ovo naš poslednji dan na Zemlji i da će nas sutra udariti neki asteroid.