Koliko srce može da izdrži 🔚

Untitled Part 19

Nada je vera koja pruža ruke

u tamu.

George IIes

Polako se budim, čujem neke glasove, jedan je Denisov, i drugi mi deluje poznato.

– Vaša supruga će biti dobro, sve ovo su normalni simptomi ali s obzirom na njenu prethodnu trudnoću moraće da se pazi.

Otvorila sam oči, rekao mu je, on zna.

– Ne mogu vam ništa precizno reći, danas je delovalo sve u redu ali moraćemo da uradimo neke analize.

– Kada treba da dođemo?

– Zna vaša supruga mislim da je danas sve zakazala do tada zna šta treba da pije.

– Hvala vam što ste došli tako brzo doktore – rukovali su se.

– Moram da priznam da je bilo vrlo isplatljivo doći.

Brzo sam zatvorila oči. Pa bar je rešio moju dilemu da li i kako da mu kažem. Šta misli o bebi? Ona menja stvari. Čujem korake, zatim otvaranje vrata.

– Roki odvezi doktora kući – naredio je Denis.

– Da gospodine.

Otvorila sam oči Denis se okrenuo ka meni.

– Dušo, budna si – uputio mi je osmeh.

Pokušavam da ustanem u sedeći položaj. Kada je shvatio šta pokužavam odmah je prišao da mi pomogne.

– Treba da ležiš.

– Znam, samo želim da se naslonim.

Kada sam se smestila prešao je sa druge strane kreveta izuo je cipele, skinuo sako, izvadio sve iz džepova, skunuo sat i uvukao sa pored mene. Naslonila sam se leđima na njega a on je prebacio ruku iza moje glave. Poljubio me iznad oka.

– Kako se osecaš.

– Zbunjeno – to je bila istina.

Mahinalno sam spustila ruke na stomak a on je položio svoju ruku preko moje.

– Ako je devojčica može da se zove Andrea – kada je to smislio?

Nasmešila sam se. – Nema šanse, ionako sam zbrkana sa dva Denisa a može da bude dečak.

– Biće devojčica, siguran sam.

– Kako možeš da budeš siguran, još uvek se ne vidi pol – okrenula sam se i pogledala ga.

– Nije bitno što se ne vidi, siguran sam da će biti devojčica – spustio je lak poljubac na moje usne. Hoću još.

– Zaboravio si da se ljubiš? – zadirkujem ga.

Nasmešio se i opet me poljubio ovaj put to je bio pravi francuski poljubac, došlo mi je da se istopim od miline.

– Hvala ti – prošaputao je uz moje usne.

– Na čemu? – bila sam malo izgubljena.

– Na ovome – pomazio je moj stomak.

– Mislio sam da će ovaj dan biti užasan ali na kraju je ispao neverovatan.

– Zašto užasan? – odmakla sam se malo od njega.

– Roki mi je javio da si bila u apoteci bio sam zabrinut, a onda mi je javio da si bila kod doktora pomislio sam na hiljadu bolesti, odmah sam doleteo da vidim šta se dešava i zateknem tebe u užasnom stanju. Bila si sva bleda, suviše mršava i delovala si izgubljeno. Ne znam kako sam uspavao Denisa, a onda dođem u spavaću sobu i ti se onesvestiš. Skratila si mi život.