Koliko srce može da izdrži 🔚

Untitled Part 18

Ojačaj me saosećajući se sa

mojom snagom, a ne sa

mojom slabošću.

A. B. Olkot

Četiri dana i jedna poruka. Vučem se bezvoljno po kući i odlažem sve obaveze. Izgleda da je moje raspoloženje prešlo i na Denisa, veoma je tih i skoro da nije izašao u dvorište samo se igra u tišini ili gleda tv. Razmišljam da ga upišem u vrtić, ali mislim da se Denis ne bi složio. Denis, Denis, Denis. Uzela sam papir i olovku i počela da pravim spisak stvari koje treba da uradim: pozvati Darka, pozvati Dušana, pozvati Sandru, otići u kupovinu, odvesti Denisa u park i na šišanje, razgovarati sa Denisom. Pravljenje mog spiska je prekinula poruka od Denisa : Dobro sam. Teško je ništa ne odgovoriti, pogrešila sam. Želim da mu napišem koliko mi nedostaje ali se suzdržavam.

– Moram da se sredim. Moja omiljena rečenica u poslednje vreme. Spava mi se, jutro je pametnije od večeri, sutra ću se suočavati sa problemima.

Sećajući se spiska pozvala sam prvo Dušana, on se nikad ne ljuti na mene. Knjiga sa kotrljala dobro, okarakterisana je kao „ mračnija " u odnosu na prethodne, iskreno nije me bilo briga, moj život je ionako mračan. Sledeća je bila Sandra, njoj očigledno nisam puno nedostajala jer po njenoj priči svo slobodno vreme je provodila sa Igorom. Delovala je tako zaljubljeno. Drago mi je zbog njih. Na kraju ostao je Darko, obuzeo me čudan osećaj uznemirenosti.

– Pitao sam se kada ćeš pozvati?

– Ćao bato, kako si? – pokušavam da ga omekšam.

– Odlično. Kada ste stigli?

– Pre par dana – nisam htela da ga lažem.

– Nadam se da imaš dobro objašnjenje? – bio je nezadovoljan.

– Bilo mi je potrebno neko vreme da se saberem – priznala sam.

– Da se sabereš? Je li sve u redu? – više nije nezadovoljan, zabrinut je.

– Nije, možeš li da dođeš večeras oko devet sati? Uspavaću Denisa da možemo na miru da razgovaramo.

– Mogu, vidimo se večeras.

– Ćao.

Napokon je i to gotovo.

– Dušo?

– Molim mama?

– Spremi se idemo u park.

– Mogu li da ponesem loptu?

– Ne, ići ćemo na šišanje i u kupovinu.

– Hoćemo li da kupujemo igračke?

– Ne, odeću i malo ćemo razgovarati.

– Dobro mama.

Otišli smo prvo u park i seli na klupi.

– Hoćemo li da razgovaramo o ozbiljnim stvarima? – Denis je prvi progovorio.

– Hoćemo. Znaš da poslednja četiri dana nisam bila dobro društvo?

– Znam to je zato što te boli zar ne?

– Da – ovo dete je suviše pametno za svoje godine, pomislila sam.

– Mnogo voliš tatu?

– Da sine mnogo ga volim.

– I ja ga volim. Rekao je da ćemo ponovo biti zajedno.

– Problem je u tome što ne znamo kada ćemo ponovo biti zajedno.