Koliko srce može da izdrži 🔚

Untitled Part 8

Ne možemo biti sigurni da imamo nešto

zbog čega vredi živeti, ako nismo

spremni za to umreti.

Che Guevara

Ovi se očigledno nisu šalili kada su mislili na luksuz. Nalazim se u hotelu koji je udaljen oko sedamdesetak kilometara od aerodroma, pet zvezdice, puna usluga i na samoj obali mora. Oduševljena sam. Pozvala sam odmah kući, kad su me uverili da je sve u redu rešila sam da malo prošetam po hotelu i da se kasnije raspakujem.

– Nisam ponela kupaći kostim. Razgovaram sama sa sobom. Otići ću sutra do Limasola izgleda da je udaljen oko pet kilometara, razgledaću malo grad. Dok sam sedela na balkon sa olovkom u ruci razmišljala sam o vili. Vili koju je Denis sagradio za nas, za mene. Šta li se desilo sa njom? Sigurno ima nove vlasnike, možda oni imaju više sreće od nas. Da li bih mogla da je potražim? Odustala sam od te ideje, ovde sam da se odmorim od svega pa i od uspomena. Obukla sam tirkiznu letnju haljinicu koja je bila malo iznad kolena, rimljanke u boji kože i torbu u istoj boji. Ceo dan sam uživala, Limasol je neverovatan grad. Saznala sam da je drugi grad po veličini na Kipru, najveća kiparska luka, ima oko devedeset hiljade stanovnika u gradu, videla sam Lizinjski zamak Kolosi, crkvu Aja Napa. Negde usred svega toga sam se izgubila, noću je malo teže da se čovek orijentiše. Izgleda da sam zalutala u neki luksuzni kvart. Svuda okolo su vile, ne znam koja je lepša. Gledam sa obe strane i dok hodam pogled mi se zaustavlja. Moja vila.

Potpuno je ista, ništa se nije promenilo, osim ova dva tipa u odelima. Nesvesno sam prešla ulicu i stala na samom ulazu u dvorište. Želim da uđem unutra, želim da osetim opet ono što sam osetila poslednji put, ali ne mogu da se pomaknem, samo zurim. Vrata se otvaraju, izlazi plavuša, visoka, kosa joj je ošišana kratko, ne mogu da procenim ali mislim da ima oko četrdesetak godina. Hoda prema meni i pali cigaretu, mislim da me je primetila jer ide pravo ka meni.

– Mogu li vam pomoći? – pitala je na engleskom koji nije bio baš dobar.

Zurim u nju i samo što sam htela da joj odgovorim kada se zakašljala jer je snažno povukla dim cigarete.

– Polako – umirivala sam je i prišla da je uhvatim za ramena.

– Moram da ostavim ovo đubre – rekla je na srpskom, bacila cigaretu i zgazila je.

– Srpkinja – obratila mi se.

– Da.

– Odakle si? – bila je znatiželjna.

– Iz Beograda, vi?

– Molim te nemoj da mi persiraš imam četrdeset pet i već se osećam dovoljno staro – našalila se.

– Izgledaš prilično dobro za svoje godine – uveravala sam je.

– I ja sam iz Beograda ali živim u Italiji od kad sam se udala, dakle dvadeset godina. Videla je da gledam u vilu.

– Prelepa je zar ne?

– Da – odgovorila sam kratko.

– Bivši vlasnik je sagradio za svoju verenicu, kažu da je mrtav.

Osecam pritisak u grudima, dušem otežano i zbog toga sam ispustila torbu.

– Jesi li dobro? – pitala je zabrinuto.

Suze su počele da mi teku. Samo je gledala u mene dok sam pokušavala da se smirim, kad sam konačno uspela pogledala sam je.

– Izvini samo ... Ja sam bila verenica – tiho sam izustila.