Koliko srce može da izdrži 🔚

Untitled Part 9

Nismo ista osoba ove godine kao što smo

bili prošle, niti su oni koje volimo. Imamo sreće

ako menjajući se nastavimo da volimo osobu

koja se promenila.

W. Somerset Maugham

Nisam sigurna da je ovo dobra ideja ali nemam baš neki izbor. Ne mogu da se vratim kući postavljaće mi puno pitanja a ja nisam u stanju da tako dobro lažem, a možda me i Denis bude pratio, saznao bi gde živim, saznao bi za sina. A možda sam i luda jer se krijem od sopstvene porodice i čoveka koga volim. Osetila sam bol u grudima. Na internetu sam našla vikendicu koja je savršena za samoću. Nalazi se u okolini Beograda. Taksi se zaustavio i otvorila sam vrata. Kućica je kao na slikama. Platila sam taksisiti i razgledala. Pored male kućice nalazi se još jedna velika. Savršena je za porodicu. Prišla sam manjoj kućici i pokucala. Ništa se ne dešava, pokucala sam opet, ista situacija. Možda bih trebala da pokušam u drugoj kući.

– Mogu li vam pomoći? – pitao je neki ženski glas iza mene.

Okrenula sam se to je neka starija gospođa, ne verujem da ima više od šezdeset godina, kosa joj je bila seda i sakupljena u punđu.

– Nedam se, ja sam Andrea Spasić i iznajmila sam ovu vikendicu na deset dana.

– Igor mi nije ništa rekao – rekla je više za sebe.

– Ja sam Neda, domaćica. Pružila mi je ruku i rukovale smo se.

– Hajdemo unutra, popićemo kafu dok Igor ne dođe. Trebalo bi ubrzo da stigne.

– U redu – pošla sam za njom.

Ušle smo u veliku kuću, nameštaj je bio stariji ali očuvan, zapravo sve što sam videla izgleda staro. Kao da sam se vratila u prošli vek. Nema nikakvih porodičnih slika nigde, to me je podsetilo na dom, Denisove slike vise svuda. Dara je skuvala kafu i počele smo da ćaskamo.

– Dakle ti si pisac – bila je oduševljena.

– Treba da završim knjigu i treba mi malo samoće – to je delimično bila istina.

– Moj Igor je umetnik – rekla je ponosno.

– Zaista?

– Da, on je slikar?

– Šta slika?

– Sve ali uglavnom portrete i stvarno je dobar u tome. Atelje mu je ranije bio u kućici koju sada izdajemo, ali sad je preseljen na potkrovlje ove kuće.

– Zašto izdajete ovu malu kućicu?

– To je zapravo bila moja ideja, Igor nije bio baš oduševljen ali upoznali smo zaista fine ljude i sada se i on slaže.

Dopala mi se starica bila je izuzetno prijatna. Čule smo zvuk automobila i Neda je odmah ustala.

– To je Igor idem da ga sačekam.

Posle par minuta Neda se vratila, iza nje je bio plav, visok muškarac pretpostavljam da ima između trideset – trideset pet godina, i baš je visok. Kosa mu je bila vezana u mali rep, na sebi je imao farmrice i belu mejucu.

– Gospođice Spasić – rekao je pružajući mu ruku pa nastavio. – Izvinite što ste čekali, zadržao sam se u gradu a nisam imao vremena da obavestim Nedu – izgledao je posramljeno.

– U redu je Neda i ja smo se lepo ispričale, i usput zovi me Andrea molim te.

– U redu Andrea, hoćeš li da pogledamo kuću?