Tajno kraljevstvo

Nova, stara prijateljstva?

- Ana ustaj! Prespavaćeš ovako lep dan, ajde, idemo. Zoi me je uhvatila za nogu, i pokušavala da me izbaci iz kreveta.
-  Preskočićemo ručak, spremaj se, Nina je otišla kod Marka, zar si zaboravila da nakon ručka idemo do tvrđave?
- Da, mislim nisam, idem da se istuširam. Gde li je Jack sada, nije me pitao kako može da me pronađe, a ja ne znam gde se on nalazi. Možda se je izgubio. Bosonogi momak sa velikom motkom nije nešto što ovaj grad svakodnevno viđa. Kako li će ljudi reagovati kada ga vide. Kada će me pronaći? Svi smo zajedno otišli u menzu na ručak, a nakon toga smo zajedno sa Ninom, Markom i Nikom otišli do tvrđave. "Tvrđava" predstavlja srednjovekovne ostatke nekog grada i nalazi se na malo udaljenom brdašcu, nekih sat  i po, dva hoda. Gore je lepo, baš zbog toga što je daleko, ljudi retko kada dolaze, i predstavlja neki vid raja i odmora od sve one gužve u urbanom gradu.
- Premorena sam, ovo je poslednji put da idem gore. Negodovala je Zoi.
- Uvek to kažeš, i uvek si prva kada treba da se pođe na tvrđavu. Odluči se hoćeš ili nećeš, voliš - ne voliš? Zadirkivala je Nina.
- Začepi i hajde da se trkamo, skoro da vidim ulaz. Krenula je Zoi a za njom i Nik i ja, ostavili smo Ninu i Marka iza nas. Daleko od toga da će im to smetati.
- Ana da li si odlučila šta ćeš dalje posle srednje? Upitao je Nik.
- Razmišljala sam da se prijavim na nekunod ovih stipendija koje daju strani koledži, i da okušam sreću u inostranstvu, ti?
- O, impresioniran sam, malo ko tako razmišlja, da li imaš i rezervni plan?Nije da sam baksuz ali...
- E to je već malo teže, dobra stvar je što konkurs za inostranstvo traje do kraja sledeće nedelje, tako da ako tu ne uspem, moći ću da se preorijentišem za nešto ovde. Rekla sam sa određenom setom u glasu, nadam se da je Nik ako je primetio to pomislio da sam zabrinuta zbog fakulteta. Kada bi samo znao da je to jedina stvar koja me ne brine. Sela sam na ivicu tvrđave, tu se osećam posebno, ispod mene je šuma a ja sam na vrhu svega, međutim ko još može da se prepusti razmišljanju u tišini ako je Zoi u blizini. Veoma je draga, ali nestaje sa pričom ni na momenat.
- Ja ću da upišem nešto vezano za sport, samo što još nisam odlučila koji smer, svi deluju zanimjivo, ne mogu da izaberem jedan. Nik?
- Ja ću medicinu, oduvek me je to privlačilo.
- Zašto mene niko ne pita? Javio se Mark
- Zato što znamo gospodine pijanisto! Rekla je Zoi. Mark i Nina idu zajednonu srednju muzičku, Mark svira klavir a Nina violinu, veoma su talentovani i time se bave od malih nogu, tako da tu nema pogovora šta će dalje. Nastavili su svi uzbuđeno da diskutuju o svojoj budućnosti, i ako sam se povremeno ubacivala klimanjem glave, ili nekim odsutnim odgovorom. U mislima sam tražila Jacka, gde je sada, šta radi. Očekivala sam da će se pojaviti do sad. Međutim ništa. Nakon što smo celog dana uživalibu pejzažima prirode, istraživali neke nove prolaze i dobro se zabavili. Krenuli smo nazad.
Tada sam ga videla, prepoznala sam ga iz daljine, ko još ima tako belu kosu. Dobro ono sve nije bio san. Stvarno je. Prišla sam mu polako, nije više bio bos, nosio je neke patike, farmerice i majicu. Gde li je našao tu garderobu. Dobro mu je pristajala. O Bože, šta ja pričam, on me ne zanima na taj način. Nisam htela ništa da kažem prva, da se ne ispalim, šta ako je sve ovo plod moje mašte.
- Čekao sam te ceo dan.
- Šetali smo.
Dobro reci nešto, pitaj ga nešto nemoj samo da bleneš. Tada su nam se pridružili i ostali.
- Ćao! Rekla je Zoi.
- A da, ovo je moj rođak Jack, pokazala sam ka njemu i on je mahnuo rukom, i osmehnuo se. Jack ovo su moji prijatelji, ovo su Zoi i Nina, one su mi cimerke, a ovo su Nik i Mark. Šta dalje, i ako sam celi dan očekivala ovo i dalje sam ne pripremljena, uf idemo...
- Jack je moj rođak, dugo se nismo videli pa mi je došao u posetu. Pokušala sam nekako da objasnim situaciju.
- Što nam nisi rekla da dolazi? Upitala je Zoi.
- Nisam znala kada će doći.
- Pa došao sam, tu sam, hoćeš li da prošetamo? Pitao je Jack sa ogromnim kezom na licu, drago mi je da njega sve zabavlja.
- Idem ja, pa se vidimo večeras. Mahnula sam devojkama i krenuli smo u šetnju.
- Gde si bio do sad, tj. gde ćeš odsesti sada? 
- Imamo organizaciju koja me je smestila u stan, tu u centru, odatle ću da te nadgledam. Rekao je nadmeno. Inače, nisam došao da bi uživali, od sada ćeš svaki svoj slobodni trenutak provesti u treniranju.
- Dobro, a kako da treniram?
- Fizička spremnost, je jednako bitna kao i psihička. Moraćeš da budeš jaka i zdrava da bi izvodila kvalitetne čarolije. Takođe bitno je da znaš i određene borilačke veštine, jer ne možeš uvek koristiti čaroliju.
- Dobro, da li je potrebno da hvatam beleške? Rekla sam cinično, ali mislim da nije primetio jer je rekao da ću upamtiti sve u hodu. Ne znam zašto uvek imam želju da se nadmećem sa njim.
- Ja ću biti tvoj trener dok smo ovde, za početak idemo u moj stan pa da počnemo sa treningom. Nešto mi se je uskomešalo u stomaku, u stan nasamo sa njim, pripisala sam to mom strahu od nepoznatog, li je stvarno osećaj čudan. Krenuli smo niz glavnu ulicu pa odm levo, njegov stan je bio u veoma prestižnom delu gradu. Baš me zanima koja je ta organizacija koja ima na raspolaganju ovakve stanove. Kada smo ušli unutra, bio je minimalistički opremljen, jedna velika prostorija koja je uređena kao dnevna soba sa kuhinjom i trpezarisjkim stolom, levo je bio dug i slabo osvetljen hodnik.
- Uđi, sedi, hoćeš nešto da popiješ? Upitao je Jack.
- Može čaša vode, pa ovde sada živiš? Da li si nekad pre dolazio ovde?
- Ti si baš radoznala, i puno pričaš, obično ljudo puno pričaju kada su nervozni. Pogledao me je znalački.
Ne znaš ti ništa, pomislila sam u sebi.
- Sve je ovo novo za mene, pa me zbog toga zanima. Rekla sam u svoju odbranu.
- Slobodno razgledaj stan, i ne ovo mi je prvi put ovde.
Nisam ga slušala dalje, krenula sam niz hodnik.