Dadilja

Ne! Nemoj!

Elena

Petar nas je utrpao u neko vozilo i krenuo voziti prema centru grada. Zar nije rekao da je došao sa taksijem. Sve više i više uviđam njegovih laži.

-Gdje nas voziš? Jel idemo na aerodrom- već je počeo padati mrak i mislim da će uskoro Rick i Emma se vratiti kući i vidjeti da sam otišla.

Srce mi puca na komadiće kad pomislim na njih. Ostavila sam ih a rekla sam da neću nikad. Da nije Paula tu bila sukobila bih se sa Petrom pa makar me i ubio. Ali nisam mogla riskirati Paulin život.

-Vidjet ćete kad stignemo- kratko odgovori podrugljivim tonom

Paula me malo gurne rukom i pogledam je. Pokaže mi očima prema Petru, kao pitanje da li ja znam šta ovaj izvodi. Ja odmahnem glavom a ona skolopi oči, i frustrirano udahne. Nijedna od nas nema predstavu šta će se desiti. Ok, za sebe znam. Treba da me vrati roditeljima, ali šta će mu Paula. Šta je sa njom planirao?

Zaustavi se ispred jedne stare zgrade i izađe iz auta. Znači ne idemo na aerodrom. Zašto je onda tražio pasoše da ponesemo? Šta li se dešava u njegovoj glavi? Otvori zadnja vrata kratko kaže grubim glasom

-Izlazite!- mi ga poslušamo i kad izađemo pokaže nam rukom prema ulazu. Opet ga slušamo poput kakvih poslušnih psića.

-Na treći sprat- opet kratko kaže i mi krenemo uz stepenice

Kad smo se popeli on dođe do trećih vrata i otključa ih pa nas gurne unutra. To je nekakav mali stančić koji smrdi po vlagi. Očito niko nije tu dugo živio. Gurne nas u jedinu spavaću sobu i zaključa vrata za nama. U toj spavaćoj sobi nema kreveta već samo jedan madrac bačen na pod i jedna deka. Paula i ja se pogledamo obje prestravljene. Ne bi bilo ovoliko strah da smo otišli na aerodrom i pravo u Bosnu, ali sad. U zabačenom dijelu grada u malom stanu same sa njim. Sad nas je obje strah uhvatio i ne popušta. Gurnemo dušek do zida i sjedemo na njega tako da se naslonimo na zid. Šćućurimo se jedna do druge i ogrnemo se dekom. Hladno je i previše. Nijedna od nas nije dobro obučena a grijanje ne radi.

-Elena šta on hoće od nas? Imaš li ti predstavu?- tiho me pita Paula

-Nemam pojma. Mislila sam da će nas odvesti u Bosnu, ali očito ima nešto drugo u planu- takođe tiho odgovaram

-Ne misliš da će nas povrijediti, ipak ti je brat a ja sam ti prijateljica- glas joj zadrhti. Ja je pogledam i vidim joj strah u očima.

-Nadam se da neće. Valjda nije toliko loš- iako me neka sumnja proždire da i nisam upravu

-Valjda- kaže kratko i nasloni glavu na moje rame

Više nismo pričale ali nijedna od nas nije zaspala, već smo osluškivale zvukove iza vrata, iako ih je bilo jako malo. Poslije nekoliko sati pretpostavljam, ulazi Petar u sobu i unosi stolicu. Nas dvije se ispravimo, a on postavi stolicu ispred nas i sjede. Nasloni laktove na koljena i nagne se naprijed. Postavi neki grozan kez na lice i počne pričati

-Eh sad ovako, da se dogovorimo. Ti ćeš- pokaže na Paulu – se udati za mene, a ti- pokaže na mene- ćeš biti naš svjedok- pogledam u Paulu i vidim da zaprepašteno gleda u Petra.

Pogledam u njega i vidim da gleda u Paulu, u očima mu vidim požudu i posesivnost. Zar je sve ovo zbog toga? Oteo nas je obje da bi prislio Paulu da se uda za njega? Je li on normalan? Ne! Nije normalan!

-Ni mrtva!- procijedi Paula a on se smrkne i neka tama preleti njegovim licem. Ustane i povuče Paulu za sobom. Ja teturavo ustanem za njima, kad on Pauli kaže

-Ponovi to- ona isturi bradu prema njemu

-Ni mrtva- nisam stigla ni vidjeti kad podignuo ruku, ali je tako jako ošamario Paulu da je jadna pala na pod od siline udarca. Ja ciknem i kleknem pokraj nje, vidim da ima ogrebotinu na čelu od pada na pod. Podignem pogled prema Petru i vidim da on stoji kao planina iznad nas i bez ikakve emocije na licu nas posmatra