Jedan dan za kraj

Moj brat Nik

Zatičem Nika ispred kuće kako češka Kralja, deluju dužno. Sklopim oči i sačuvam ovu sliku u sebim mogu mi oduzeti život ali ne i uspomene.

- Hej – priđem mu polako i oprezno sednem do njega. Ne gleda me.

- Kad su te mama i tata prvi put doneli kući, Ema i ja nismo bile oduševljene tobom, mislila sam da ćeš ukrasti svu pažnju, zato sam rešila da te ignorišem. I ignorisala sam te naredna tri dana, nisam htela ni da te pogledam. Međutim jedne noći mama i tata su otišli na spavanje ranije, bio si zahtevna beba, stalno si plakao, iscrpeo si ih. Negde pre ponoći si se probudio i počeo da plačeš kao i obično, ja sam bila budna i ne znam zašto, krenula sam ka tvojoj sobi. Verovatno zato da ne probudiš mamu, zaslužila je odmor – pogledala sam u njega i shvatila da me sluša.

- Stala sam ispred tvog kreveta i dodirnula te za ručicu, za nemoćnu bebu bio si snažan, stegnuo si moj prst i prestao da plačeš. Bio si . . . ne znam kao da nisi sa ove planete, ručice nežne, okice tako sitne i tako plave, bez zuba . . . Samo beba može biti slatka bez zuba. Nije mi bilo jasno kako takav anđeo može da se dere kao konj – nesvesno se nasmešim.

- I zavolela sam te, beba koja je dobijala svu pažnju a pritom je bila beskorisna i samo je plakala postala je moj mali anđeo – pomazim ga po kosi i vidim da plače.

- Nemoj mali moj anđele, moraš biti jak, ko će paziti Emu da ne pravi gluposti kad mene više ne bude? – krišom obrišem suzu koja mi je pobegla, ali uzalu i dalje mi se muti pred očima.

- Moram da znam da ćeš je čuvati, hoćeš li mi to obećati? Ipak si ti njen brat.

Nik okrene glavu i pogleda me uplakano, srce mi se kida zbog njega, zbog mene.

- Molim te nemoj da odeš – zamoli me i slomim se. Privučem ga u svoj zagrljaj i stegnem najjače što mogu.

- Ne želim da odem, želim da te uvek ovako grlim, želim da me nerviraš, hoću da te stalno podsećam na to koliko si bio naporan, želim da gledam kako zavodiš devojčice. Želim mnogo toga ali to nažalost nije moguće – odvojim ga od mene i uhvatim za glavu.

- Nemoj se stideti da zaplačeš, jer samo najhrabriji mogu da puste poneku suzu ali kad ih niko ne vidi. Zapamti to i nemoj nikad da zaboraviš koliko te volim, jer ti si moj anđeo.

- Volim i ja tebe – obrisao je suze i pozvao Kralja.

- I on te voli.

Kralj je spustio svoju glavu na moje noge i zacvileo.

- Volim i ja tebe Kralju, čuvaj mi brata, ako ga slučajno ispustiš iz vida ideš u pakao za pse jel znaš? – kažem kao ozbiljno a on me gleda i ništa mu nije jasno.

Pomazim ga i dozvolim sebi da uživam u njegovoj mekoći.

- Žao mi je što nisam provela više vremena i sa tobom – izdahnem bolno i ustanem.

- Vidimo se za večerom – kažem ne gledajući u mog brata jer znam da će me njegove nevino plave oči ponovo slomiti, a moram imati snage i za razgovor sa sestrom.