Playtime //j.b

4 Deo

Jutro je bilo sumorno, soba je bila mračna, a neka čudna hladnoća mi je grebala kožu. Raspoloženje mi se nije popravilo i ako sam uspela da zaspim sinoć, Vilijam mi je javio da je dobro, ali od svih tih šokova u zadnja tri dana mi je bilo teško da se oporavim.

Dok sam se vraćala iz škole počela je da pada kiša, tako da mi kosa više nije bila suva, kao i odeća. Ovaj dan je bio onaj gde želiš da ostaneš kući, umotan u ćebe, dok gledaš neki film koji te i ne zanima. No, danas sam morala da se posvetim projektu sa partnerom. Devojka sa kojom sam sarađivala i nije mi bila drugarica, zapravo jedva smo pričale. I bilo mi definitivno neprijatno što sam morala da se pojavim u šest kod nje. Svakako ne smem da dozvolim da imam loše ocene na početku godine, pa sam se pomirila sa sudbinom.

Ali ispostavilo se da i nije bilo toliko loše kod nje. Sara mi je ponudila sok i nije se ponašala uvrnuto kao što sam očekivala. Čak smo obe bile veoma unete u projekat. Uvek kada sam radila sa nekim ovakve vrste zadataka ili bi ta osoba uradila sve i ja ne bih imala nikakve zasluge ili bi sve palo na mene. To sam najviše mrzela, samo sam želela da svako dobije odgovrajući deo da uradi, i da to bude stvarno partnerski rad. Ona se ispostavila drugačija, jer smo radile sve zajedno.

Zadržala sam se malo duže kod nje, zanela sam se i veoma se uznemirila kada sam videla da je deset sati, a da nas je mrak pokrio. Sara mi je pričala o tome kako se i dalje nije uklopila ovde, ona se preselila još prošle godine iz Norveške, jer su se njeni došli ovde zbog posla. Sada kada sam bolje razmislim o tome, uvek sam je viđala samu. Nisam ni ja bila na zavidnom nivou, iz odeljenja se nisam ni sa kim družila. Iz susednog razreda sam imala jednu drugaricu, koju sam upoznala kada sam krenula u srednju školu. Hana i ja smo mislile da ćemo biti u istom odeljenju, ali se ispostavilo drugačije, no nastavile smo da se družimo. I znala sam Vilijama, no retko smo se viđali. Meni nije smetalo što sam bila sama, čak sam i volela to.

Odjednom mi se Sara svidela. Nisam volela da sklapam nova prijateljstva. Sva ta upoznavanja, pa razmišljanja da li je pametno da se toj osobi veruje, mrzim da prolazim kroz stvari kao takve. Ali mi je Sara bila simpatična, čak se ponudila da me ona i njen tata otprate do kuće, ali sam odbila i ako ne volim da idem sama.

Tišina noći mi je malo bila jeziva. Iz nekog razloga lakše bi mi bilo da je bučno. Mama me je već nekoliko puta zvala da mi javi kako će se zadržati na poslu i da pita da li sam ja došla kući, slagala sam da jesam. Mogla sam da pozovem tatu da me sačeka, ali ni on verovatno još nije stigao.

Dok mi je srce bili stegnuto i hodala sam brže nego što sam i mogla, tako da me je od te brzine zaboleo stomak, na uglu ulice u koju sam trebala da skrenem ugledala sam "letećeg Dzoija". On je bio muškarac u kasnim tridesetima, koji je imao mentalne probleme. U našem kraju je bio znan kao glavni ludak. Živeo je sa mamom, koja ga je puštala da šeta sam ulicama. Sve bi bilo uredu da nije bio pomalo agresivan, znao je da štipka i pipka devojke, takođe i da se zaleti u tebe tako što se nagne i podigne ruke, zbog toga su ga i prozvali "leteći Džoji".

Dah mi je stao kada sam ga ugledala, a možda i srce. Nisam bila sigurna da li želim da bežim, ili uzmem neki kamen i napadnem ga, mnoge stvari su mi se motale kao mogućnost. U trenutku sam progutala strah. On se ipak plašio svakoga, samo treba da se izderem na njega i on će pobeći.

Drhtavim nogama sam krenula prema njemu. Samo sam želela što pre da ga zaobiđem, u sebi sam brojala korake, pokušavajući da se smirim. Kada sam se približila, činilo se da ću lagano proći, no on je odojednom krenuo da se zaleće u mene, ukočila sam se u mestu i taman krenula da vrisnem, kada se iza mene začuo smiren glas.

"Odjebi odavde." Dzoji je zastao šokirano, pogledavši iza mene, a onda trčeći pobegao. Okrenula sam se i ugledala Justina. Bio je sasvim smiren, ruke je držao u džepovima, gledao me je istim pogledom kao i onda kada sam mu prišla i mogla sam da se kladim da je išao iza mene neko vreme. To je zapravo bilo jako jezivo, te se moja koža naglo naježila. Gore od "letećeg Džojija" u pola jedanaist je bio Justin. U trenutku samo nastavim da hodam, a noge su mi sada postale kao žele. Nisam bila sigurna koliko mi je pametno da mu okrećem leđa.

"Ja bih se zahvalio na tvom mestu." Hodao je tako lagano, da ga nisam ni čula. Njegova izjava me je u trenutku iznervirala, ali sam sigurna da sada nije vreme da pokazujem svoj bes.
"Kao prvo nisam ti tražila nikakvu pomoć. A kao drugo i sama bih se snašla." Nisam zvučala samopouzdano kao u svojim mislima. Ubrzao je i sada je hodao pored mene, pokušavala sam da ga ponovo prestignem, ali je bilo nemoguće. Šta ako planira da mi nešto uradio kao osvetu, možda mu Vilijam nije bio dovoljan. Srce mi brže zakuca.
"Da, da.. Tvoj stav je sve rekao." Mrzela sam to kako priča, kao da se dugo znamo. Pokušavala sam da se pomerim od njega, ali on je bio jako uporan.
"Misliš da ti je pametno da šetaš ovako sama noću?" Pita odjednom. Želela sam da ga ponovo napadnem kao prošli put, ali sam uspela da se smirim.
"To je moj problem." Grubo kažem.
"Tvoj dečko i ne brine nešto za tebe." Tada se prvi put nasmejao, nije pokazao zube, ali je izvio svoje usne u znaku pobede. Nisam ni shvatila koliko je bio privlačan izbliza, a dok je hodao pored mene oštar miris muškog parfema me je udarao po nosu. Udahnem duboko, znala sam da želi da me isprovocira, ali neće mu uspeti. Nastavila sam da ćutim.
"Više nisi borbena kao pre?" Naruga mi se i ja ne mogavši protiv sebe, okrenem se i prostreljam ga pogledom.
"Ne želim da se više raspravljam sa tobom, zato što ti drugačije ne znaš da odgovoriš sem nasiljem. Uostalom kvit smo, ti si meni prebio dečka, a ja sam tebi povredila ego. Sigurna sam da tebe više boli." Odmah nastavim da hodam, on ispusti neki čudan zvuka, kao da je oduševljen mojim malim govorom, te nastavi da hoda pored mene.
"Stvarno znaš sa rečima, a?"

Ignorisala sam ga celim putem, ali on je nastavio da hoda pored mene. Nadala sam se da nas niko neće videti, jer sigurno ne želim da budem viđena u njegovom društvu. Kada smo bili blizu naše ulice, opustila sam se. Kuća mu je bila na početku i konačno će se skloniti od mene. Brže sam krenula da hodam, ali sam se zbunila kada ju je prešao i nastavio da ide sa mnom.

"Promašio si svoju kuću." Prvi put mu se obratim, i on me pogleda preko oka. Ako me majka vidi sa njom ili Ava, ne znam kako bih objasnila situaciju. Samim tim što ni tata ni mama ne znaju za ono što se dešavalo prethodnih dana.
"Kakva bih ja to bio osoba da takvu devojčicu poput tebe ne otpratim kući?" Zamahne glavom, ali ostane ozbiljan. Polako je počinjao da mi ide na živce.
"Utvrdili smo kakva si osoba, tako da ne moraš da se pokazuješ." Nadmeno kažem. Ne znam odakle mi toliko hrabrosti da se prepucavam sa njim u jedanaist sati uveče, ali nisam mogla više da se obuzdam.
"Mogla bi tu tvoju jezičinu da iskoristiš i na druga načine." Reče sada dubljim glasom i u trenutku mi krv jurne u obraze. Poželim da mu lupim šamar, jer nikad niko nije tako razgovarao sa mnom, no znala sam da mi neće uspeti. Osetila sam pervezan pogled na sebi i želela sam da pobegnem.
"Kako crveniš, kao malo dete." Sada se smejao na glas, smeh mu je bio grub, a i pomalo zarazan. No, zbog toga koliko me je iritirao, mogla sam samo da se iznerviram još više.
"Prekini."
"Zašto se tako ponašaš?" Pita me odjednom, kao da sam ja ta koja nije normalna.
"Molim? Pa, možda zato što si se ljubio sa mojom sestrom, koja ima petanist godina? A onda je ostavio i bio bezobrazan prema njoj." Izbečim se na njega i on ispusti neki ljut zvuk.
"Ne piše njoj na čelu koliko ona ima godina?"
"Zašto si morao kasnije da je izvređaš?"
"Ti želiš da se tvoja sestra zabavlja sa nekim kao ja?" Konačno shvatim da je on imao predstavu o tome kakva je on osoba. Čak i pomislim da je možda bio takav prema njoj kako bi je oterao od sebe, a onda shvatim da je to previše dobra stvar za nekoga kao što je on.
"Ne, ali nisi morao da joj spustiš samopuzdanje."

Čim ugledam kuću, skoro potrčim ka njoj, kada me on zgrabi za ruku i povuče me prema sebi. Nisam sigurna da li mi je srce brže kucalo zbog straha ili zbog nečega drugog, ali sam se osetila čudno.

"Šta hočeš od mene?" Tiho ga pitam dok se otimam, ali ipak ne uspevam da se sklonim od njega.
"To što sam ti dozvolio da me vređaš, ne znači još uvek da možeš da šetaš slobodno, jer kad god poželim, mogu da ti uradim šta god hoću." Reče on šapatmo, dok me je gledao i dalje sa ledom u očima. Duboko udahnem, šokirana ovim.
"Ne plašim te se."
"Trebalo bi."