Playtime //j.b

6 Deo

Poslednjih dana ispred očiju mi je bila Ava koja je u rukama stalno nosila plastičnu igračku. Videla bih je na kauču kako bulju u nju, dok pere zube u toaletu, čak je sa njom išla u školu. Justin joj se definitivno sviđao i to nije bilo ništa što neko ne bi mogao da primeti, ali mislim da stvari postaju opsesija.

A i u mojim mislima bi bio stalno. Izazivao bi radoznalost, mnogo pitanja na koje nisam imala odgovor. Ponekada bih imala glavobolju, a nekad ne bih ni spavala. Sutra bih otišla umorno u školu. Ni sa Vilijamom stvari nisu stojale najbolje. Čudno se ponašao i kao da je konstantno tražio da nešto uradim loše kako bi se posvađali. Između nas je postojala neka užasna tenzija.

I dok sam posmatrala kako Ava baca medu u vazduh, čulo se zvono moga telefona. Lenjo sam posegnula za njim, javivši se na isti način. Sa druge strane se začuo Sarin glas. Od kada sam bila kod te devojke u vezi projekta, počele smo češće da komuniciramo u školi. Ne znam da li smo mi zapalile šibicu ili je vatra već gorela, ali našim druženjem smo izazvale pomalo ljute reakcije. Dok smo prolazile kroz hodnik, čula sam da je neko dobacio "našle su se".

"Šta radiš?" I ako je tako počela, znala sam da ovo nije obično čavrljanje. Pošto smo živele blizu, često me je zvala da prošetamo. Ponekada bi me to nerviralo, jer mi se jednostavno sedelo kući, a nekada bih jedva čekala poziv. Sada nisam sigurna.
"Evo, pokušavam da nađem neki film na TV-eu." Gledam u televizor koji i nije uključen, a po živcima mi poskakuje meda koji na svaki tren leti u vazduh, a onda ga Ava oduševljeno hvata.
"Da, nema nikada ništa na njemu. Nego htela sam da te pitam, da li bi želela da dođeš sa mnom kod jezera?" Pitala me je nestrpljivo. Njen poziv me je zbunio, šta bi mogle da radimo tamo. To je bi bio čudan izlazak.
"Kakvo jezero?"
"Tamo se pravi žurka, znaš ja sam pozvana i htela sam tebe da povedem. Biće super." Objasni mi ona veselo. Meni to nije izgledalo, niti zvučalo da je super. Odjednom sam shvatima da imam Avinu pažnju, izgleda da je ona znala nešto o tome.
"Ne znam, razmisliću, pa ću ti javiti." Tupo kažem, znajući već od sada da je odgovor ne.
"Čula sam da će za vikend da bude lepo vreme, molim te da ideš." Čujem kako pokušava da zvuči ubedljivo.
"Javiću ti."

"Ideš na jezero?" Pita ona dok se okreće na bok kako bi me bolje videla. Slegnem ramena, čekajući da čujem šta ona zna o tome.
"To i nije baš žurka na koju može svako da ide?" Reče ona zapanjeno, čini se da je ljubomorna što sam ja ta koja je pozvana tamo.
"Sigurna sam da na jezero može svako da ide." Zvučim tupo i primećujem kako izazivam nervozu u njenim očima.
"Ne, ne može. Tamo ima jedna kućica i možeš da je iznajmiš i da praviš žurke. Čula sam da će sledeća da bude vrh." Svojim kristalnim očima je proveravala moje reakcije, gledajući me skoro molećivo.
"Mogu li ja da pođem?" Kaže konačno, zvučavši kao da je izbacila sav vazduh iz pluća. Protegnem noge, čuvši se zvuk pucketanja kostiju, te lagano ustanem, pogledavši je skoro pobedonosno.
"Ne, moja drugarica dovodi mene. Ja nisam pozvana, tako da ne mogu da dovodem nikoga." Okrećem se polako i tiho odlazim, znajući da ona besni iza mojih leđa. Ali i dalje ne mogu da joj oprostim što se usudila da prihvati taj poklon, te da tako pogazi i Vilijama i mene.

Mesec je bacao svetlo na tamnoj vodi kada smo stigle. Ipak je moja nervoza popustila, i ne znam iz kog razloga sam poželela da budem na žurci. I ako nisam volela da idem na istoimene. Ne, nisam ja bila neka svetica u ovom svetu, mrzeći alkohol i glasnu muziku. Samo sam uvek bila isključena, uznemirena raznim pogledima. Zbog tih neprijatnosti odbijala sam da odlazim na te žurke.

Ali ova je bila drugačija. Muzika je bila tiha, tako daleka, kao da se čuje neki klub u daljini. Nije bilo gusto naguranih ljudi i svi su šetali okolo noseći pivo u rukama, pričajući i smejajući se. Nisu se lepili jedno uz drugo, vrištali i prosipali po sebi alkohol. Situacija je bila smirena. A kada smo Sara i ja ušle nije bilo čudnih pogleda, nikoga nismo zanimale i meni je to potpuno odgovaralo.