Playtime //j.b

3 Deo

"Da li si ti normalna?" Ava je krenula da se dere na mene kada smo se sklonile od njih. Hodala sam pored nje kao zombi, zamišljene glave, dok se ona drala.
"Nisi to trebala da uradiš, Ešli. To je kao da si sama potpisala smrtnu presudu." Reče ona uplašenim glasom. Izgleda da pored toga što joj je slomio srce, spustio samopouzadnje, takođe joj je uterao strah. Kao i meni sada.
"Da je hteo nešto da uradi, uradio bi odmah." Skoro sam htela da se nasmejem koliko mi je bila glupa ta uteha. Jedna od osobina koju sam najviše mrzela kod sebe je bila brzopletost. To kako sam reagovala brzo, uvek je donosilo samo probleme u mom život.
"Ti njega ne znaš.." Prošaputa ona i iz zbunjenosti se pojavi ljutnja. Besno se okrenem ka njoj, skoro pa sam želela da je udarim.
"A ti njega znaš? Sada kad smo već kod toga, kako si mogla da ideš da juriš kriminalca? Gde ti je bila pamet?" U trenutku je izgledala povređeno, kao da će da zaplače. Pokajem se što sam tako krenula oštro na nju, ali to prestane kada se ispravi i stane ponosno.
"Hajde, uteši sebe i sada se deri na mene! Nisam ja kriva što si otišla da napadneš nekog kao on!" Sarkastični se nasmejem na njene reči. Sada je definitivno činila da mi krv gori u venama.
"Ti si kriva, Ava! Da nisi tako glupa, ne bih morala da se bavim sa ovim."
"Svakim danom postaješ sve više kao majka!" Nekom bi ovo bio lep komentar, ali sam znala da iz njenih usta nije.

U školi sam otišla mirne glave. Stalno sam govorila sebi, da je nešto trebalo da se dogodi, dogodilo bi se odmah. Noć je bila mirna i niko nam nije došao u pokušaju da nam slomi prozore, to me je dodatno utešilo. I dok sam sanjivo pratila na času, osetila sam kako je sve ponovo postalo uredu. A čak mi raspoloženje nije pokvarilo ni to što nam je profesorka dala rad sa partnerom.

Dok sam izlazila iz škole, ugledala sam Vilijama, kako stoji meni okrenut leđima i gleda u daljinu. Bilo mi je čudno što tamo stoji sam. Mi nismo bile previše društvene osobe, voleli smo mali krug prijatelja za koje moženo da kažemo da su bliski, ali malo me je to zabrinulo, zato sam mu odmah prišla.

Kada sam došla do njega, okrenuo se, a ja sam se šokirala. Vazduh mi je zasato u grlu i mislila sam da se gušim. Njegovo veoma privlačno lice sada je bilo svo u modricama, izgledao je kao da je doživeo udes. Oko oka mu se nazirala ogromna masnica, koja se širila preko nosa. Drugo oko mu je bilo poluzatvoreno, a kod usana mu je čak još i malo krvavilo. Nisam mogla da ga prepoznam, a njegovo lice je u meni stvaralo agoniju.

"Šta ti se desilo?" Pitam kroz dah. Videla sam kako je pokušao da skupi obrve, ali mu je verovatno to pričinjavalo bol pa je prestao.
"Zapravo došao sam da mi ti to kažeš."

Sklonili smo se iz školskog dvorišta, jer smo već privukli dovoljno pažnje. Odveo me je u park i ništa nije govorio do tamo. U sebi me je savest grizla. I bez da mi objasni, mogla sam da pogodim šta mu se desilo. Činilo mi se da ću dobiti napad panike. Kada smo seli na klupu, on je i dalje ćutao, a to je bilo gore od svega.

"Ešli, šta si to uradila?" Činilo se da ga boli dok otvara usta, glasno sam uzela vazduha i definitivno nisam znala šta da kažem, samo sam ćutala.
"Juče dok sam se vraćao kući, napali su me dvojica i kao što vidiš.." Zastane i pokaže na svoje lice.
"Na kraju svega su rekli da mi je ovo zbog devojke, pa šta si uradila?" Bio je veoma smiren, za nekoga ko je napadnut u sred noći bez razloga, ili je tek trebao da podivlja?
"Znaš Justina?" Pitam suludu, samo me pogleda, ali sam znala da zna o kome pričam. Jednom smo razgovarali o njemu i Vilijam mi je objasnio kako njegovo ponašanje ne opravdava.
"Kakve veze ti imaš sa njim?" Više i nije bio tako smiren, činilo mi se da nije povređen samo fizički.
"Nemam ja.. Ava se motala oko njega i on ju je izvređao, govorio joj je svašta i baš ju je povredio, mnogo je plakala. I onda kada smo se vraćale iz prodavnice, ugledali smo ga i ja sam pobesnela, otišla do njega i izvređala ga. Nisam znala da će se ovo dogoditi.. Tako mi je žao." Nisam ni shvatila da sam krenula da plačem, nisam mogla da gledam u njegovo lice, a da ono ne vrišti na mene kako sam ja kriva za sve. I bila sam, nisam ni slutila da neko drugi može da nasrada. Samo ne znam odakle mu ideja da imam dečka, ali za nekog kao on ta informacija je bila lako dostupna.

Vilijam kao da se probudio iz transa. Udahnuo je duboko, i prebacio ruku preko mene, lagano me poljubivši u čelo. To me je još više nateralo da zaplačem. Želela sam da viče na mene i bude bezobrazan, jer sam mu ja to uradila. Ne znam kako sam bila glupa da ne mislim na posledice.

"Oh, Ešli, nije trebalo da se kačiš sa nekim kao on. Znam koliko voliš Avu, ja bih to isto uradio za Lilu. Ali to bi ipak bilo pogrešno, mogla si da ti nasradaš ili ko zna još ko. Obećaj mi da se više nećeš kačiti sa njim?" Reče, obrisavši mi suze sa obraza. Dok sam ga gledala u lice, u sebi nisam mogla da se pomirim da ništa ne preduzmemo povodom toga.
"Da prijavimo policiji?" Kada sam to rekla, shvatila sam da je bolje zvučalo u mojim mislima. Odmahnuo je glavu.
"To će ga samo podstaći da bude još gori, neka samo prođe ovako." Nasmeje se, ali jedva. Znala sam da je upravu.

Polako ga poljubim u modricu kod nosa i on blago udahne, ponovo se nasmešivši.
"Sada moraš sa popraviš štetu." Udarim ga po ruci, i on me kao ljuto odgurne.
"Hej! Rekao sam da popraviše, a ne da je još više napraviš!"
"Nemoj da se šališ sa tim."  Ispusti neki zvuk uvređenosti, i ponovo me povuče u zagrljaj. I dalje sam se osećala loše, koliko on god pokušavao da sada izgledao kao da je sve dobro. Sigurna sam da će imati traume ceo život. Grozni žmarci mi prođu kroz kičmu, kada pomislim njega bespmoćnog dok ga dvojica biju. Mora da je to bilo u nekoj tamnoj ulici, ponovo dobijam nagon da zaplačem.
"Izvini.." Ponovim, ali nisam sigurna koliko će mi biti potrebno puta da to kažem kako bih uništila krivicu u sebi.
"Bitno je da se sve završilo dobro."

Utučena sam se vratila kući. Odmah sam se bacila na krevet slomljeno, energija je bila isisana iz mene. Osećala sam se užasno, prljavo i ni sa jednim mislima nisam mogla da se osetim bolje. U trenutku kada sam poželela da ponovo zaplačem, sada potpuno sama i da se prepustim bolu, Ava je ušla.

Izgledala je vedro, kao da ima nešto uzbudljivo da mi kaže, a onda je zastala zbunjeno. Nisam se ni potrudila da ustanem, nisam ni imala snage za to. Prvo me je gledala kao da ne može da me prepozna, verovatno jer mi je šminka bila razmazana, a onda je sela do mene.

"Šta je bilo?" Pita pažljivo, jer je znala da u situacijama poput ovih, mogu da budem veoma gruba. Nikada nisam volela da me ljudi teše, upućuju savet, uvek sam imala osećaj da se neko naslađuje i da ni ne misli ono što govori. Imam problem sa poverenjem, te zato i nemam puno ljudi koje mogu da nazovem prijateljem. Uvek sam volela da da patim sama, pa ako i želim da pričam o tome, uvek to uradim kad se smirim, a ne ovako.
"Vilijama su prebili." Tiho kažem, ni ne gledajući u nju. Ispusti zvuk šoka, te se nagne ka meni.
"Ko ga je prebio?"
"Justin je poslao dva momka i juče su ga sačekali i prebili. Sav je u masnicama i još su mu na kraju rekli da mu je sve to zbog mene." Kažem dok mi glas drhti.
"Oh, Ešli, žao mi je. Trebala sam da te sprečim da odeš, sve je to zbog mene." Ćutala sam na njene reči. Jednostavno nisam mogla to da poreknem i bila je kriva. Kada sam ja imala petnaist, i ako to nije bilo tako davno jer sada imam sedamnaist, nikada nisam razmišljala kao ona. Znala sam da ludim i izlazim malo više nego sad, ali takve ideje nikada nisam imala.
"Ako postoji nešto što mogu da uradim da pomognem?" Pažljivo upita, malo me čak iznenadi, više sam očekivala od nje da mi se naruga i kaže "rekla sam ti da mu ne prilaziš".
"Samo nemoj više da ti padne na pamet da se motaš sa nekim kao što je on."
"Neće." Ubrzo izađe iz sobe i ostavi me samu.

Očekivala sam da će ponovo poželeti da zaplačem, ali to se nije desilo. Morala sam da se pomirim sa činjenicom i da se zahvalim Bogu što se nije nešto još gore desilo, jer znam da su sposobni za takvo nešto. Ava nije trebala to da uradi, ja sam bila brzopleta i sve je to imalo posledice. Ovo mi je bar još jedna lekcija u životi.
Brze reakcije nikada ne pomažu.