Playtime //j.b

7 Deo

Jednostavno sam morala da priznam sebi. Stojala sam sa tužnim izrazom, gledajući u ogledalo. U rukama sam držala četkicu maskare i nisam bila svesna toga dok je nisam slučajno razmazala po donjem desnom kapku. Onda sam se zapitala šta radim? Ugledala sam sebe kao drugačiju osobu. Nikad se nisam spremala, čak ni za Vilijama. Nisam smatrala da mi to treba, a onda sam našla sebe kako izvlačim neotvoreni neseser za šminke neposredno pre nego što ću se videti sa Justinom. Tada mi je sve bilo jasno. Koliko god me ta istina gušila, on mi se sviđao. Njegov stav, koji je ujedno bio iritantan, činio mi se zanimljiv. I način na koji me je gledao, osećala bih se čudno kao da sam konačno primećena od strane nekoga. Kao da je upio svaki delić mog lica. A to kako je izgledao je činilo da mi ubrza disanje i da moja koža počne da se znoji. To je bila istina. Razočarala sam sebe kada sam to shvatila. Pored svega što je uradio, učinio je da moje srce zaigra sa njim, ali sam morala da to gurnem duboko u sebi, tamo gde sam čuvala svoje najgore tajne. Imala sam dobar život, zdravu porodicu i dečka koji me voli. Ne mogu da to uništim samo zato što sam osetila nešto drugačije u životu. I dok sam odlazila od kući, ostavljajući radoznalu Avu, znala sam sa kojim ciljem odlazim njemu u susret. Stajao je na sred puta, sa rukama u džepovima. Na licu mu je stojao samozadovoljan osmeh, kao da je znao kakao će se ovaj susret završiti, kao da je znao da će pobediti. To me je čak i pomeremtilo, čvrstinu koju sam imala u srcu je nestala, ponovo sam bila uplašena, jer je me sila njegove pojave već smela. Ne znam šta sam očekivala od ovog susreta. Da se ponaša uvrnuto, da bude bezobrazan, ili da ima pištolj u jakni? Dugo smo sedeli i pričali, postavljao je pitanja o meni, čak i o Vilijamu, ali nije uspeo da prikrije gađenje kada je izgovorio njegovo ime. Na početku nisam želela da sudelujem u njegovoj igri, a onda sam jednostavno krenula da pričam. Na kraju svega zapitala sam se zašto se ne bih družila sa njim kada bi bio stalno ovakav? Takav bi se sigurno svideo i Vilijamu, čak i mojoj mami. Vreme je prolazilo, a moje prvobitno mišljenje je nestajalo. Sa sladoledom u rukama bližili smo se početku naše ulice. Pričao je o tome kako je želeo da se preseli na drugom kraju grada, ali da su ga poslovi ovde omeli. Duboko sam se unela u njegovu priču, kada sam začula vrisak. Iznenađeno sam pogledala ispred sebe, videvši devojku tamne kose na podu ulice. Iznad nje se nalazio krupniji momak, zabadajući joj svoju nogu u koleno. Devojka je plakala i pokušavala da se pomeri, ali je momak nastavio da je tuče. Kroz mene je prošao užasan strah i jad. Zamislivši sebe u njenoj poziciji me je nateralo da povraćam. A onda je došao i bes koji je upućen ka njemu.

"Moramo nešto da uradimo." Kažem brzo, kada me on dohvati za zglob ruke, te me povuče nazad, kao da misli da nije sigrno da odem tamo. "Prvo pravilo u mom životu je 'Ne mešaj se u tuđe poslove'." Izrecituje to lagano, kao da bih trebala da to odmah prihvatim. Na lice dobrog momak kojeg sam upoznavala celo vreme danas, padne neka maska, neka odbojna maska. "Ona je u nevolji, Justine? Zar ćeš to da dopustiš?" Polako se pomaknem iz njegovog stiska, razočarana što sam tako brzo promenila mišljenje o osobi kao što je on.
"Ja ne želim da glumim heroja, Ešli. Ja nisam dobra osoba." Zvučao je kao da ubeđuje više sebe, nego mene. Vika devojke me probudi iz trasna, i ja brzo krenem ka njoj. Dečko smeten mojim dolaskom je prestane udarati. Devojka pokuša da ustane, te dođe do mene, ali je on gurne na zemlju.
"Pusti je!" Viknem na njega, a njegovo već crveno lice, počne da plavi od besa. Činio se kao da je spremna i da krene na mene.
"Ne mešaj se ili ćeš nasradati kao ona." Devojka je lagano jecala na zemlji. Odeća joj je bila poderana, a lice joj je bilo prepuno krvi i modrica, činila se kao da će svaki čas da se onesvesti. "Kako te nije sramota da se tako ponašaš prema nekome koji je slabiji od tebe?" Pokušavam da zvučim kao da se ne plašim, ali žeđ za osvetom u njegovim očima me skoro pa tera da se povučem.
"Ona je kurva i to zaslužuje. A ti bi trebala da šetaš." Ono ponovo krene na nju, kada moje ruke polete prema njemu i skoro ga odgurnu. Zaparavo, skoro su ga odgurnule da ih nije uhvatio, te je nasilno krenuo da me vuče.

Sve je izgledalo da ću i ja završiti pored jecajuće devojke, kada me je Justin povukao iz stiska i stao ispred mene. Bila sam zbunjena njegovom naglom promenom mišljenja, pre sam se pomirila sa sudbinom da ću nasradati.

"Mislim da je vreme da odeš." Reče Justin smirenim glasom, ali negde u poznadini se začula ljutnja. Mrzeo je to što je upravo radio.
Dečko ispred njega je izgledao još besnije, ali u njegovim očima se pojavi iskra prepoznajvanja. I on malo opusti ramena, ali ostane u ratobornom stavu.
"Pusti mene da se pozvabavim sa svojom devojkom." Reče on spreman da nagrne na devojku koja se činili onesvešteno, više nije plakala, samo joj je telo mlitavo ležalo na putu.
"Samo idi, okej? Nemam vremena za ovo." Reče Justin nestrpljivo, spreman da se okrene ka meni, kada se momak ispred njega razbesni, činilo se da ga više nije briga što on stoji tu.
"Šta ako ne odem? A, Biberu?" U glasu je postojao provocirajući ton. U meni nastane strah, ne bih mogla da pobnesem da sada nastane dodatna tuča.
"Onda ću ti prosuti mozak." Reče on mrtav ozbiljan. A meni se pljuvačka zaleti u grlu od te rečenice koja mi nije zvučala prazna.
"Jutine." Kažem upozorujuće, ali se pitam šta bih i mogla da uradim da ga sprečim? Kada sam mislila da pomogne, nisam želela dodatno nasilje.

Momak ispred njega je izgledao neodlučno. Par trenutaka je gledao u mlitavu devojku, a onda je pogledao u Justina kao da mu upućuje nešto, a onda se okrenuo i otišao.

"Moramo da pozovemo hitnu pomoć." Krenula sam da zavlačim ruke u svoje džepove, tražeći telefon.
Dok sam govorila o tome šta se dogodilo, pogledala sam ka Justinu. Stojao je kao kip, gledajući u daljinu, činio se zbunjen i kao da nije znao gde se nalazi.

Po završetku poziva sam se spustila kod devojke, činilo se da se probudila. Ramena su joj se blago trzala u bolovima, nisam smela da je pomerim, ne znajući kolike je povređena.

"Ne znam ni zašto sam ovo uradio." Kada je on progovorio, više se činilo kao da priča sebi. Tupo sam ga pogledala, ne znajući ni šta da mislim o tome što se desilo.
"Dobro došao u svet gde ljudi pomažu drugima." Kažem sarkastično, ali nisam mogla da prikrijem razočarenje iz razloga što se on ne oseća dobro što je na kraju popustio.
"Prestani da pokušavaš da mi nametneš svoje stavove, Ešli. Do malopre nisi ni htela da izađeš sa mnom." Besno mi baci istinu u lice. Besciljno stanem da ga gledam, sada mi više nije bilo ništa jasno.
"Šta bi trebao da znači ovaj izlazak, ako nije trebao da mi pokaže da si drugačiji?" Pitam tiho.
"Trebao je da ti pokaže da ti se sviđam onakav kakav sam." Reče on jednostavno. Tuga prođe kroz mene. Da li i dalje nije shvatio kakva sam ja osoba?
"Nikad ne bih prevarila Vilijama." Mrzela sam kako su moje reči zvučale nesigurne. Udahne, te pogleda ka devojci, spustivši se ka njoj.

Čim je došla hitna pomoć i pošto smo izbegli da dajemo izjave policiji, rekavši da smo devojku našli samo na zemlji, krenuli smo se. Rastali smo se na veoma čudna način, nisam mu čak ni rekla da li želim da ga vidim više. Otišao je zamišljenog koraka.

Ne znam zašto sam potom pozvala Vilijama. Samo sam okrenula broj i dogovorila brzi sastanak. Sve je bilo tako zbrkano.

On se iznenadio kada sam mu se bacila u zagrljaj, darujući mu jedan veoma čudna poljubac, činilo se da ću ga pojesti. No, morala sam da osetim nešto sa njim, neku vatru, neki elektricitet.. Ali me je Vilijam samo blago odgurnuo, nikada se u životu nismo tako ljubili.

"Šta ti bi, Ešli?" Zbunjeno upita, dok briše pljuvačku sa donje usne i sama to uradim sa svog lica, pomalo zadihano.
"Ne znam."
"U poslednje vreme ne mogu da te prepoznam."

Zapravo ni ja nisam mogla sebe.

Žao mi je što dugo nije bilo nastavka, ali nisam bila tu i nisam mogla da pišem. Od sada ću brže da postavljam nastavke.