Novi Zivot👐

Odlazak-UVOD

Laganim korakom se priblizavam kucici u kojoj smo se smijali, mastali, zajedno plakali, u kojoj smo sve radili zajedno a sad idem sama. Dok uzimam kljuc koji je kao i uvijek ispod otiraca, brisem suze koje same krecu na sjecanja koja samo naviru.

Posle godinu i 3 mjeseca, skupila sam hrabrost doci na nase mjesto. Sto zakoracim u nju u nos mi se uvuce njegov miris... Dok koracam prema dnevnoj sobi, ako se tako moze nazvati, mala prostorija sa jednom malom peci i dve fotelje. Prvo sto mi je zapalo za oko pri ulasku je njegov duks i pismo na fotelji.

Sednem na fotelju pored, uzimajuci duks prinoseci ga nosu i upijajuci njegov predivni miris. Sklupcam se u fotelju, prekrivajuci se duksom i uzimajuci pismo u ruke..
Hej ljubavi, kad ti ovo budes citala ja cu verovatno biti daleko, mnogo daleko, mozda na drugom svetu ko zna... Samo zelim da ti kazem da te volim najvise na svetu, da ne places i da nastavis sa svojim zivotom, bez mene. Znam da je tesko, ali moras ne dozvoli da ljudi vide tvoju bol. Budi ona nasmejana devojka kakvom te pamtim i kakvom cu te uvek pamtiti. Budi ona osoba koja svojim zaraznim smehom natera ceo kafic da se okrene ka njenom stolu, a posle nekoliko trenutaka krene da se smeje iako ne zna cemu..  Ne tuguj. Poznavajuci tebe neces se zadrzat u ovom gradu, ne mozes podneti taj pritisak okoline i svoko dela grada koji te podseca na nas, pobecices iako vazis za jednu od najjacih devojaka u gradu po tom pitanju. Zato otidji u nasu sobu i u ormaru ces videti novac. Uzmi ga. Znam, jesmo to zajedno skupljali za nasu buducnost, ali tebi je sad potrebniji. Meni ne treba ja cu svakako kad ovo budes citala najverovatnije biti na drugom svetu, a gore nase pare ne vrede.  Zapamti Volim te najvise, zauvek.    -Tvoj medo.

Otrgne mi se jedan jecaj, a za njim jos mnogo njih. Ni ne pokusavam ih zaustaviti. Zatvaram pismo i ustajem uzimajuci duks, a zatim ga i oblaceci. Iako je junska noc prilicno je prohladno. Krecem prema spavacoj dok se kroz suze i jecaje blago smesim prisecaju ci se svega.

Pri ulasku u sobu osetila sam jak miris vlage. Soba je bila mracna, na sredini se nalazio jedan krevet, a u kutu pored vrata orman, pored kreveta stajala je mala komodica gde smo drzali neke stvarcice.  Na krevetu su stajale stvari koje smo planirali obuci za izlet na koji smo trebali ici. Odmazim do komode uzimam neku kesu u kojoj sam i najverovatnije donela robu, pakujem i njegovu i moju robu, zajedno sa duksom i kovertom sa novnom i par nasih slika. I krecem ka izlazu iz kucice.

To je to. Gorovo je. Nema nas. Nema njega. Samo sam ja tu ali kao da ne postojim. Kao da sam se izgubila, nestala. Do sad sam bila bar fizicki prisutna, vise necu ni tako.

Poslednji put razgledam po kucici izlazeci i zakljucavajuci vrata za sobom. Vracam kljuc na mesto i ulazim u auto prebacujuci kesu pozadi. Davajuci gas da sto pre napustim ovaj grad i odem daleko.
Iako vozim velikom brzinom za oko mi zapadne po neki deo grada kuda bi se nas dvoje ludirali i svima dokazivali koliko se mi ustvari volimo. Iako nije bilo potrebe za tim. Bolece moj odlazak moju porodicu, ali prevolece... Vremenom ce me zaboraviti kao i svi ostali za ovu godinu dana. Mozda ovo zvuci sebicno sa moje strane ali ja ne mogu, ne mogu da podnesem sve ovo, kao da propadam kroz rupu bez dna, u svakom minutu celu jednu godinu. Patice mama, tata, brat, sestra ali svi ce u jednom momentu nastavi sa svojim zivotom.
                    ***
Posle vise satne voznje nailazim na znak gde velikim slovima pise: BEOGRAD.