Novi Zivot👐

Nisam se nadala.-1. part

Posle vise satne voznje nailazim na znak na kojem velikim slovima pise: BEOGRAD.

Da li cu ovde pronaci srecu? Da li cu opet imati prijatelje? Da li uspeti bez svoje porodice, njega?? Ne znam, al ajde da pokusam.
Svratim do prve trafike i kupim novine,nastavljajuci dalje do pumpe gde napunim gorivo, a zatim se i parkiram na parking u blizini. Pogledam se u retrovizor i imam sta i videti. Dve sive kesice ispod ociju, sto od umora sto od placa. Bledo lice i neurednu pundju na vrh glave. Jednom recju strasilo koje hoda. Uzmem vodu sa suvozačevog sedista prislanjajuci usnama, dozvoljavajuci tecnosti da se spusta niz moje grlo osvezavajuci me malo.

Prvo sto moram da uradim je da odem negde da doruckujem, zatim nadjem stan, a zatim i posao.. Nadam se da cu oboje danas pronaci, sto pre to bolje.
Uzimam torbu sa zadnjeg sedista i stavljam laganu sminku kako bi prekrila podočnjake i dovela se malo u red. Radcesljam kosu i skinem njegov duks, uzimajuci novcanik da bi izvadila viska novca i ostavila u kovertu sa ostatkom. Izvadim pikslu od auta i iza nje stavim kovertu sa novce osvrcu cu ci se oko se da vidim imali koga. Ali sudeci po tome da je tek 7:15AM parkig je pust. Kada vec licim na nesto odlazim do nekog restorana na Novom Beogradu. Ulazim unutra sa novcanikom i novinama sedajuci za prvi slobodan sto.
"Dobro dosli, izvolite sta zelite?"
Prekine me prodoran glas konobara iz citanja vesti o nekoj velikoj firmi koja je na rubu propadanja od kad je umro njen vlasnik, koju je dobila njegova supruga a njom upravlja covek koji je bio desna ruka vlasniku.. Ne bitno.
"Dobro jutro, dajte mi jednu tursku kafu, sok od cedjene narandze i omlet." Progovorim gledajuci u, moram da priznam, zgodnog konobara. Dok on zapisue moju nardzbinu ja sebi dopustim da ga malo bolje odmerim. Crnokosi visoki decko, sa neznim crtama lica sto pokazuje da nije stariji od 16-17 godina..

U restoranu sam sedela jos nekih sat vremena, prelistavajuci novine tj. razmisljajuci sta dalje i kuda. Platim racun odlazeci do auta gde ostavljam novine i uzimam torbu u nameri da prosetam Beogradom. Tokom setnje sam odmeravala visoke zgrade, predpostavljam firme, tj. potencijalna radna mesta.

Moaj kratka setnja se pretvorila u 3 sata setanje. Vratim se do automobila i odlucim da kranem u potragu za stanom ili sobom. Jer je stan mozda i malo previse za mene samu. Dok se vozikam unaokolo zaglavim u jedan od verovatno bogatijih delova Beograda, sudeci po prelepim visespratnicama sa prelepim prednjim bastama..

Lagank vozeci i razledajuci unaokolo trazeci izlaz iz ovog dela grada, odjednom osetim veoma jaku silu koja mi narusi kontrolu nad autom a zatim i telom, gde kao kip gledam kako udaram u drvo. Od jacine udarca u drvo staklo na autu puca a ja udaram glavom o volan.
                

Nakon nekoliko minuta skupim snage da podignem glavu i u tom momentu cujem otvaranje vrata sa moje leve strane gde vidim preplasenog decka i stariju gospodju koja govori "Hvala Bogu ziva je."
Izadjem iz automobila gledajuci u njega potpuno unistenog, dok mi se istovremeno dve suze spustaju niz obraze.
"Dete da li si dobro? Date odvezemo u bolnicu molim te reci nesto.." izgovori gospodja havtajuci me za rame.
" Dobro sam, hvala, ali moje auto......." odgovorim padajuci na kolena, jer bez tog auta ja nemam nista. Kako cu sad naci posao, stan ili bilo sta. Kako cu se snaci u ovolikom gradu bez njega, ne moguce je pesaciti po pvolikom gradu.
"Izvini te,nisam Vas namerno udario samo sam jednostavno izgubio kontrolu i auto je udarilo u Vase. Godpodjo molim vas odbijte mi od plate samo popravite gospodjicin auto, molim vas." Oglasi si se decko pomazuci mi da ustanem. Ustanem dok brisem suze i gledajuci u gospodju sede kose s urednom pundjom.
"Dobro, dobro, dete podji sa nama do mene kuci da se malo smiris i da vidimo sta cemo."
Sva izbezumljena udjem u auto uzimajuci torbu i novac, a zatim i podjem za sarijom gospodjom,koju ne poznajem. Idemo vec nekih 5 minuta kada se nadjemo na kraju slepe ulice. Vrata ispred se otvore gde pritrce ljudi u crnim odelima sa bezbroj pitanja koja postavljaju sto gospodji sto decko "Sta se desilo? Gde je auto?....."

Dodjemo do kuce gde gospodja konacno nesto progovori
"Udji dete, udji."
Krene ispred mene gde nam pridje gospodja srednji godina koja nam pozeli dobro doslicu i pita sta cemo popiti.
"Meni donesi lekove" obrati joj se gospodja.
"Meni jednu kiselu vodu" a zatim i decko koji je uso za nama.
" Dete sta ces ti???" Upita me starija gospodja.
"Hvala, necu nista." Pokusam sto smirenije i ljubaznije da joj odgovorim iako mi nije ni do ljubaznosti ni smirenosti.
"A-a zar moze tako. Donesi joj neki sok i vodu." Kaze starica gospodji koja samo klimne glavom i verovatno se uputi ka kuhinji.
 
   

                  ***

Gospodja od pre spusti sve na sto napustajuci prostoriju.
"Pa ovako ja se zovem Sladjana, a ovo je Strahinja." Kaze starija gospodja.
"Drago mi je, ja sam Layla" kazem prihavtajuci njenu ruku a zatim i Strahinjinu.
"E ovako dete moje, zelim da ti se izvinim zato sto smo udarili u tebe,Strahinja je odjedom izgubio kontrolu i udario u tebe. Ne brini ja cu snositi sve troskove sto se tice automobila jer smo mi krivi." Odmah nastavi Sladjana.
"Jos jednom izvini,stvarno mi je zao" tuznim glasom kaze Starhinja.

Pogledom prelazim s jednog na drugo ne znajuci sta da kazem. Da kazem nema veze, ne mogu, da se derem da vicem ni to ne mogu.... Zato samo cutim i posmatram.

"Layla gde ti zivis nek te odveze Stranjinja."

"Ovaj ja.." pocnem da zamuckujem.

"Reci, slobodno reci" nastavi Sladjana sa ljubaznim osmehom.

"Ustvari ja trenutno ne zivim nigde, tek danas sam stigla u Beograd. I bila sam u potrazi za stanom i poslom kada ste me vi udarili." Kazem spustajuci pogled prema svojem krilu gde sam lomila prste..

"O moj Boze, tek sto dodjes u grad i vec zbog nas upadnes u nevolju." Cikne g. Sladjana a zatim i nastavi
"Ovako cemo smatraj da si nasla i posao i smestaj. Posto ja zivim sama, muz mi je preminuo pre godinu dana. Sara je tu preko dana da mi pomogne nesto po kuci, a momci su tu da me voze i kao obezbedje.. Tako da zivim na neki nacin sama. Budi tu par meseci dok se ne priviknes,pravi mi drustvo.."

"Ja ovaj ne znam, hvala vam ali..."
Pre nego sto nastavim prekine me

"Nema ali, nego prihavati otidji sa momcima i pokupi svari iz auta, ako ih imas i dodji ova.. Kroz par dana ces poceti da radis."

U svoj ovoj zbrci meni se prosiri osmen na licu, pri pomisli da sam pronasla stan mesto gde cu ziveti privremeno i da cu dobiti posao. Ali me i preplavi neki strah... Siroko se nasmejem i prihvatim ponudu.
     

                              ***

Trenutno sam u sobi i raspakujem stavari. Odmeravajuci sobu. Ljubicasto-belo soba sa krevotom na sredini,velikim ormarom, radnim stolom kao i balkonom, takodje i sa kupatilom u desnom uglu dodjeljena je meni.  Sada je vec pao mrak sa gospodjom Sladjom sam se bolje upoznala, veoma je vedra i nasmejana osoba. Ispricala mi je sve o njenom braku i zivotu, sve je pricala sa nekom slobom kao da me zna dugi niz godina. Iskreno nisam se nadala da cu ovako lako pronaci stan i posao.........

Lkn💖💖💖
Evo 2. dela. Nadam se da vam se svidja. Ako je tako ostavite vote  i    komentar. Sledeci deo sutra.☺❤