Kratke stvari.

Bitka.

Neke bitke moraš da vodiš sam,možda čak i sve..Znam da nema većeg bola nego kada shvatiš da nema baš nikoga iz tvojih ledja,da ih čuva..Kada osetiš jednom tu prazninu ne postoji način da se popuni. Kao jama,jama bez dna.
I ozbiljno,zar ne bi sve u životu manje bolelo kada bi imali nekog ko nas sačeka kad dodirnemo ono hladno i čvrsto dno,kad nas bol baci kao istrošenu igračku bez razmišljanja kakav će pad to biti za nas. Zar ne bi bilo lakše da neko oseti isto što i mi svaki put kad ostanemo sami,slomljenog srca,snova i duše. Kada ostanemo u mračnom ćošku sobe uz jedino one vrele suze koje se kotrljalju niz rumeno lice.
Da bar neko može da zna sa nama onako kako nam je potrebno,pomalo ali dosta da nas voli,taman da zaleči svaku ranicu i ožiljak. I opet,sve bi to bilo lepo,ali zna se,neke bitke moramo da vodimo sami,a prva od njih je život. Zato ustani,bori se,jer neće niko osetiti tu sreću koju ćeš ti onda kada ga pobediš.