Kratke stvari.

Zvezde nisu zvezde bez mraka

"Zašto ne spavaš,jako je kasno?" Obrati mi se njegova silueta sa ulaznih vrata dnevnog boravka.
"Svidja mi se ovde,na prozoru,lepo je,grad sija i nebo isto.." Kažem prelazeći prstima po mekom jastuku koji stoji izmedju mojih budina i grudi.
"Lezi ti..spavaj" Kažem mu tek toliko glasno da jedva i sebe čujem.
"Ne mogu da zaspim ako nisi pored mene." Napravi par koraka i spusti se do mene u turski sed.
"Vidiš kako je slično,na nebu sijaju zvezde,a ovde na zemlji,sva ta sitna ili velika svetla,malih stanova,kuća iza kojih se kriju životu i priče. Tako da,mi smo zvezde ali na drugačijem nebu." Nasmejem se kao dete koje je dobilo novogodišnji poklon,samo zato što i ta sama teorija zvuči detinjasto.
"Možda smo zvezde,svako od nas,ali sigurno znam koja je najlepša." Spusti glavu na moje ruke,a svojima
me obuhvati toliko jako
da poverujem
da ja i jesam zvezda
sve dok imam njega
jer zvezde nisu zvezde,one ne sijaju,bez mraka.