Kad sam te prvi put video, znao sam da si drugačija od ostale dece. Kada sam saznao da imamo iste moći bio sam i uzbuđen i srećan! Tebe sam oduvek voleo na drugačiji način od ostalih, voleo sam te na način na koji nisam smeo da te volim, a volim te...
U Arendelu sam. Letim prema dvorcu, koliko sam puta bio tamo da mogu zatvorenih očiju naći prozor Elzine sobe. Leto je i nažalost temperatura je u plusu, ali ohladiću se kod Elze gde je temperatura uvek ispod nule. Prozor je bio otvoren, uleteo sam unutra. Bilo je prilično kasno, oko 23h. Elza je trebala biti u krevetu, ali nje nije bilo.
-Čak! – Čuo sam glas iza svoih leđa, okrenuo sam se i video nju u spavaćici sa svojom puštenom plavom i blago talasastom kosom od stalnih pletenica koja joj je bila do pojasa.Do sada nisam ni primetio da je ona izrasla u jednu prelepu damu. Stajao sam tako ukopan kada sam je video. Ona me je zagrlila i poljubila u obraz.
-Nisam te očekivala, mislila sam da ne voliš da se šetaš leti.
-I ne volim, ali sam došao da vidim tebe. Posletnji put sam bio pre dve nedelje. – Ona se nasmešila i u tom trenutku osećao sam se čudno. – Šta se izdešavalo novo kod tebe dok sam bio odsutan?
-Danas sam se prošetala sama sa Anom. – Reče ona srećno.
-Stvarno!? I kako je bilo?
-Dobro, valjda i dalje je nisam dotirnula ali smo se bar dobro izpričale.
-Još uvek joj nećeš reći za svoje moći? – Pitao sam. Ona je spustila pogled.
-Ne, dokle god mogu tržaću to u tajnosti. Uostalom zašto bi joj i rekla ne želim da je više povredim toliko jako da ona izgubi pamćenje. – Dok je to govorila stvarala je led na podu. Okliznula se a ja sam potrčao da je uhvatim. Jedna ruka mi je bila pod njenim leđima a druga joj je pridržavala glavu. Obrazi su joj odmah porumenili a crce je počelo jače i brze da kuca. Izgledala je tako čarbobno lepo na svetlosti punog meseca koje je dopiralo iz otvorenog prozora. Zagubio sam se u tim njenim plavim očima, želim da ovaj trenutak traje zauvek.
-Čak? – Pitala me je ona oprezno
-Da Elza?
-Mislim da je vreme da spavam.
-Da. – Rekao sam i uzeo je u naručije.
Oups ! Cette image n'est pas conforme à nos directives de contenu. Afin de continuer la publication, veuillez la retirer ou télécharger une autre image.
-Čak, imam 16 godina mogu sama da hodam.- Rekla mi je tok sam je nosio do kreveta.
-Da u to sam se uverio pre dva minuta. Rekao sam sa osmehom i polako je spusto na krevet, pokrio je i seo na jedan kraj kreveta.
-Sutra moji roditelji idu na neko venčanje i neće biti tu nedelju dana.
-Zašto si zabrinuta toliko? – Pitao sam je stavljajući svoju ruku preko njene.
-Nikada nisu bili toliko odsutni, a i ja se osećam sigurnije kada su oni tu.
-To je samo nedelju dana Elza. Videćeš brzo će proći. A i ako hoćeš mogu dolaziti svake večeri kako bi se osećala sigurnijom. Ona se nasmešila.
-Hvala ti Čak, volela bih to.
-Moram da idem. – Rekao sam ni malo srećan.
-Ali tek si došao! Ostani još malo- Molila me je.
-Voleo bih ali znaš da ne volim doplotu, a i trebaće mi vremena da stignem do Severnog pola. – Nasmešio sam se.- Ovde sam se dovoljno ohladio a i moram da čuvam hladnoću za put. – Rekao sam uveravajući više sebe nego nju.
-U redu onda, vidimo se sutra?
-Obavezno, Pahuljice.- Poljubio sam joj glavu, kosa joj je mirisala na mentu i to mi se svidelo. Pošao sam prema prozoru i kada sam stigao okrenuo sam se da bih je video. Ona mi se nasmešila i šapatom rekla
-Zbogom.....
Leteo sam što sam brže mogao da stignem do Severnog pola dok traje noć. Na usnama mi je još bila ona njena ljudska doplina koju sam bezuspešno pokušavao da začuvam.
Kada sam stigao odmah sam otišao u moju sobu koja je bila u kući Deda Mraza. Nikada nisam imao svoj dom a nije mi bio potreban. Ponekad sam u toj sobi dolazio kako bih izbego leto a i da se odmorim od stvaranja zime. Legao sam u krevet kako bi odspavao malo, nadajući se da ću sanjati Elzu.
Probudilo me je neko lupanje. Ustao sam i video sam da sam spavao šest sati. Izašao sam iz sobe, jedan od jetia je pravio ogračke za Deda Mraza. Kada me je video da izlazim iz sobe naglo je prestao sa lupanjem.
-U redu je naspavao sam se, možeš da nastaviš. – Rekao sam mu i odmah pošao prema vratima, jedva sam čekao da vidim Elzu. Ali neko me je uhvatio za kapuljaču i povukao unutra.
-Hej ti! Prest.... Deda Mraze!? – pogledao sam ga upitno.
-Čak dugo te nisam video! – Rekao je sa njegovim prepoznatljivim osmehom. – Uglavnom samo ideš do svoje sobe i napolje.
-Pa u radionicu ne smem! – Rekao sam pomalo ljut što me je povukao.
U radionicu!? Hahaha, još jedan koji izaziva nevolje mi stvarno nije potreban! Uostalom gde si pošao?
-U Arendel. – Rekao sam.
-U Arendel? Zar tamo nije leto?
-Jeste, ali...
-Ideš da vidiš Elzu – Prekinuo me je.
-Da. - Rekao sam.
- Čak, pođi sa mnom u moju kancelariju. – Rekao je i pošao a ja sam ga pratio razmišljajući šta sam loše uradio da me zove tamo. Njegova kancelarija je bila najleša soba u celoj kući. Imala je divan pogled na Severni pol i kamin u kome je stalno gorela vatra, što meni nije baš odgovaralo. Kada smo stigli odmah me je ponudio kolačima i mlekom, što je značilo da sledi veoma ozbiljan razgovor.
-Ne, hvala. – Rekao sam pokušvajući da se setim šta sam to loše uradio ovog puta.
-Ti često pošećuješ Elzu? – Pitao me je naslonivši se na njegov pisaći sto.
-Pa, onako. – Rekao sam čudeći se što me uopšte pita o njoj.
-Čak, ne znam kako da ti kažem ovo, ali. Ti si Čuvar, dužnost ti je da čuvaš svu decu na svetu kao i mi. Ali si isto tako i besmrtan a ona nije.
-Ne razumem. Zašto mi pričaš to?
-Previše si se zbližio sa njom. Ona je princeza, uskoro će postati kraljica, i kao što je i običaj moraće da se uda i ima porodicu. A ti ćeš ostati to što jesi, ledeni dečko razobljen u 19. godini. – Gledao sam ga u neverici, i slušao za mene nimalo prijatan govor.
-Šta hoćeš da uradim!? – Pitao sam ga kako bi prestao da mi priča kakva bi trebalo biti njena budućnost.
-Znaš ti šta treba da uradiš. Ne treba ja da ti pričam šta je najbolje Čak. Dovoljno si zreo da možeš to sam proceniti.
Leteo sam po Severnom polu. Rušio ledene bregove mojim štapom u nadi da će me to smiriti. Predamnom je najteža odluka u životu. Morao sam se odreći onoga do čega mi je najviše stalo, a nisam to želeo nimalo... Šta da radim? Pitao sam sebe, ali odgovora nisam imao.
Ako vam nije teško zamolila bih vas da mi ostavite vaše utiske o mom stilu pisanja i naravno ako imate zamerki slobodno mi napišite. Nova sam u ovome i stvarno bi mi puno značilo to. Hvala na čitanju.
