Ti i ja

odustajanje

Petak je i zbilja mi nije do ničega. Sjedim u školi i buljim u ljude s kojima sam okružena. Svi su sretno zaljubljeni ili sretno u vezi. Osim mene.

Smijem se na tu sitnicu svaki put. Kao da sam antitalent za socijalne stvari.

Razmišljala sam dugo i poprilično sam sigurna da bi trebala polako nastaviti dalje. Pustiti da se naši putevi potpuno razdvoje i sada, to mi se čini kao odlična ideja, ali kada te ugledam sve se to sruši u vodu.

Neki dan kada si pušio sa mojim curama, malo smo pričali. I znaš bojim se, bojim se da ako bi te upoznala, da ne bi bio onakav kakvim te zamišljam, kakavim želim da budeš.

To me najviše plaši.

U glavi sam stvorila nekakvu sliku za koju želim da je stvarna, ali nije. I zbilja ništa ne bih mjenjala u vezi naših prijašnjih susreta i razgovora. Zbilja ne bih.
Često me pitaju što bi napravila da me pozoveš na kavu ili nešto. Iskreno, svi znamo da se to neće dogoditi, ali da se dogodi vjerovatno bi pobjegla.

Da, definitivno bi pobjegla ili rekla ne i otišla. Ne znam zašto, ali jednostavno je tako. Ne mogu to opisati.

I mislim da bi trebao doći kraj ovome. Definitivno. Počela sam se osjećati kao nekakva glupača. Što neću reći da nisam, jer malo i jesam, ali okejjjj.

Samo ću reći da je ponekad u redu odustati. Nekada zna biti i vrlo zdravo.