Nedodirljivi

I

                        Hana's P.O.V.

-Hana, nemoj da kasniš prvi dan škole-  viče mi Marko iz kuhinje. Oduvek je voleo da glumi dobrog starijeg brata, a često to nije bio.

Bila sam spremna za nešto novo, za srednju školu. Ili nisam?

Pogledam se u ogledalo po ko zna koji put danas: U bele farmerke sam upasala običnu sivu usku majicu i preko toga obukla džemper.

Kosu sam ispeglala i pustila , na lice stavila malo pudera, na oči maskaru, a na usta sjaj, uzela sam torbu, obula patike i izašla iz sobe.

Planirala sam da idem pešaka, kao što sam ranije, ali se Marko ponudio da me odveze.

Nisam baš bila oduševljena tom idejom, iako nismo živeli zajedno 3 godine , i u selu u kojem sam živela i išla u osnovnu pričalo se o čuvenom Marku Kneževiću, pogotovo kada je dolazio da obiđe mamu, tatu i mene.

Marko je popularan, željan pažnje i uvek je u centru svakog dešavanja i baš zato ne želim da se sazna da mi je brat.

Već zamišljam gomilu devojaka koja bi mi se uvlačila i glumila drugarice samo kako bi mogle da mu priđu bliže. A kome još treba sva ta pažnja? Meni svakako ne.

-Ići ću pešaka- kažem mu i izađem iz kuće.

Vreme je lepo danas, duva lagani vetrić, a toplo je. To je, valjda, dobar predznak.

Stvarno imam veliku tremu.

Proveravala sam spisak đaka više puta i utvrdila da ne poznajem nikog iz svog novog odeljenja.

To me je zabrinjavalo, sa obzirom na to da nisam preterano društvena. U osnovnoj sam imala svoje društvo, nas pet bile smo od popularnijih u školi, ali svesna sam da mala osnovna škola u selu ne može da se poredi sa jednom od najvećih gimnazija u Srbiji.

Kako li ću se uklopiti?

~~~

Ulazim u učionicu među prvima i tražim mesto.

Tu je još nekoliko devojaka, svaka sedi sama pa i ja sedam u praznu klupu do prozora.

Uskoro se učionica puni meni nepoznatim ljudima, ali niko ni sa kim ne priča, što me pomalo raduje, bar neću biti izrod još od prvog dana. Valjda.

Pored mene seda visoka devojka smeđe kose i plavih očiju.

-Ćao, ja sam Sofija.

-Ja sam Hana.

-I, kako ti se čini ovde?

-Ne znam, malo sam uplašena.

-Opusti se, uskoro ćemo se svi bolje upoznati. Deluješ mi kao fina devojka, verujem da ti neće biti teško da se uklopiš.

-Hvala ti- nasmešila sam joj se. Zaista se trudila da bude fina.

Ušao je razredni, pa smo prestale sa pričom.

~~~