Nedodirljivi

X

Dan mi je tek počeo, a već želim da se završi.

Teško razdvajam kapke, ali oni se, meni u inat, opet sklapaju.

Radnju ponavljam par puta, ali kad shvatim da je uzalud, samo se prepustim i lagano počinjem da tonem u san.

I samo koji čas pre nego što se prepustim svetu snova, u kom zasigurno nema onog smarača Marka, koji me već sat vremena moli da ustanem iz kreveta, osetim hladnu tečnost kako mi kaplje po licu.

-Prestani, danas nema škole za mene, bolje zovi da opravdaš- sanjivo promrljam i okrenem se na drugu stranu.

-I, šta da kažem? Sestra mi se napila malo pa ne može da digne svoje dupe iz kreveta?- podsmehne mi se.

-Aha.

-Ustaj!- naredi mi, povuče me za noge i već u sledećem trenutku nađem se na svom čupavom crnom tepihu koji mi je ublažio pad.

Razbudila sam se tek toliko da uspem da otvorim oči i vidim Marka koji se zadovoljno nakezio i izašao iz sobe.

Kad vidim da je već pola dva skočim na noge kao opržena.

Imam osećaj kao da mi se glava razdvaja na dva dela i da će me noge svakog časa izdati, a pored toga izgledam kao da sam izašla iz pećine.

Nije kao da mi čas počinje za dvadeset pet minuta ,ali jeste.

Na brzinu obavim jutarnju higijenu i obučem ono što prvo dohvatim- svetle farmerke i sivu majicu kratkih rukava iako nije baš toliko toplo, ali sada nemam vremena da tražim nešto u čemu ću se ugrejati.

Ne vredi mi da skidam šminku, neću stići , tako da ono malo maskare što mi se razmazalo ispod očiju prekrijem korektorom.

Očešljam se i pogledam u ogledalo iz kojeg me je sanjivim zelenim očima posmatrao neko za koga nisam bila sigurna da li je homo sapiens ili neandertalac.

Kako bih sklonila sebi misli od svog lošeg izgleda, uzimam telefon da proverim poruke.

Većina je od nekih osoba za koje prvi put čujem i imam sedam poruka od Davida.

Kad to vidim osetim se još gore.

On je stvarno dobar dečko, ne zaslužuje nekog poput mene, nekog ko će ga poljubiti a nakon toga mu ne odgovoriti ni na jednu poruku.

I sad samo ignorišem, ali ovaj put jer sam u krizi sa vremenom.

Bacim pogled na sat, 13:45 je.

Obuvam crne Nike patike i brzinom svetlosti silazim dole gde me Marko i Luka čekaju.

-Dobro jutro uspavana- pomislim da će da kaže lepotice, pa mu uputim alo Marko je tu pogled na vreme, pa se brzo ispravi -pijanduro.

-Jutro- promrmljam sebi u bradu i krenem za njima.

Ceo put su mi se sklapale oči ,ali nisam mogla da dremnem bar tih deset minuta, zato što je , izgleda, onaj koji je mom bratu dao vozačku dozvolu imao teških psihičkih problema tada.

-Prvo pijanstvo, slatko baš- šapne mi Luka kad smo izašli iz kola.

Samo sam ga pogledala, nije ni približno bio u stanju u kakvom sam ja, štaviše, izgledao je odmornije nego ikad.

Prišli su nam Aca, Filip, Đorđe i još par devojaka za koje nisam znala ko su, pa sam shvatila da sam višak i bez pozdrava krenula ka svojoj učionici, ali me je Luka uhvatio za lakat i okrenuo ka sebi.

-Idem da te otpratim do učionice, hodaš kao da si na štiklama sa potpeticom od dvadeset centimetara.

-Ti si kriv za to, beži sada- kažem glumeći da sam ljuta, ali me smeh izda.