Nedodirljivi

XII

Luka's P.O.V.

Stojim u ogromnom dvorištu, a ispred mene je još veća kuća. I dalje mislim da je ovo neki san.

Mislim, da li je moguće da sam do juče bio beskućnik isteran iz dvosobnog stana, a već danas živim u kući o kakvoj većina mojih vršnjaka može samo da sanja.

Bože, koliko ja obožavam devojku koja mi je ovo omogućila. Ušla mi je u srce, dodirnula ga kao što niko ranije nije uspeo.

Koliko bih voleo da i ona isto oseća, pa da mogu da joj na neki drugi način vratim ono što je ona meni pružila.

Sa ovim mislima otvaram vrata nove kuće i ostajem u čudu. Istina je da ne treba suditi knjizi po koricama.

Kod ove, korice su ništa naspram onog u unutrašnjosti.

Odmah iz hodnika ulazi se u veliku dnevnu sobu u kojoj se nalaze trpezarijski sto, ugaona garnitura i televizor koji je preko pola zida.

Desno odatle je kuhinja. Preskačem njeno razgledanje, to nije moj posao.

Nastavljam hodnikom koji dalje vodi do dve spavaće sobe. Otvaram vrata prve.

Zidovi su svetlonarandžaste boje, kao i zavese. U sobi se nalaze samo bračni krevet, orman koji je prekrio ceo jedan zid i vrata koja su, pretpostavljam, od kupatila.

Otvaram vrata sledeće i zinem. Ova je sigurno moja.

Zidovi su tamnoplavi, krevet se nalazi ispod prozora koji gleda na dvorište. Jedan zid je prekriven plakarom sačinjenom od ormana, pisaćeg stola sa fiokama i polica.

Na stolu se nalazi laptop, ali mi pažnju više privlači slika koja se nalazi na jednoj od polica.

Slika pet devojaka koje su zagrljene i smeju se, ali ona u sredini, iako jedina bez šminke i nakita, sija najviše od svih.

Primećujem da u uglu slike piše IHMNN- bilo je lepo dok je trajalo.

I tek onda shvatim da ja zapravo ne znam ništa o njenom životu, porodici i društvu, pa čak ni o njoj samoj.

Ali sada ću saznati.

Uzimam telefon i šaljem joj poruku koju je davno trebalo, ali za to nisam imao hrabrosti.

Luka: Hoćeš da večeras odemo negde, samo ti i ja?

I eto, tako sam prvi put u životu pozvao nekog da izađemo. A ona je bila prva devojka sa kojom sam pričao, a nije me pozvala.

Šta mi je uradila ta devojka? Dobro znam odgovor na to pitanje.

Okrenula mi ceo svet naopačke.

Usne mi se izvijaju u osmeh kada mi odgovori.

Hana: U osam da si mi ispred kuće.

Hana's P.O.V.

-Ovog časa da ste nacrtale kod mene- naređujem Sofiji, Maji i Anji i prekidam poziv.

Još jednom pokušavam da dobijem Unu, ali je ona ceo dan nedostupna. Njih tri su tu da mi pomognu oko izgleda i da mi kažu kako da se ponašam, ali Una je tu kao onaj anđelčić na mom ramenu koji je tu da me smiri.