Nedodirljivi

XIV

Hana's P.O.V.

Na zvuk alarma, kao oparena skačem iz kreveta. Razmaknem zavesu i vidim da je napolju kišovito.

Vidim ljude kako prolaze blatnjavim ulicama i po izrazu njihovih lica primećujem da ih ovo vreme nije naročito usrećilo.

Inače bi i mene oneraspoložilo, ali današnjem danu se radujem.

Posle nedelju dana videću Luku.

Sve to vreme dok je on ležao bolestan u svom krevetu, ja sam razmišljala o onom što se desilo.

On je zaljubljen u mene.

On, zamenica za imenicu savršenstvo, me je poljubio, ovaj put nežno, a ne sa požudom kao prošlih par puta.

Nekoliko puta sam htela da odem do njega, da ga posetim, da popričamo o svemu uživo jer ne volim to da radim preko poruka.

I svaki put mi je bilo glupo i neprijatno.

Zato sam mu ja, kao da sam doktor specijalista, svaki dan davala savete o zdravlju, kako bi što brže ozdravio i kako bih ga videla što pre.

Iz misli me prene sat koji mi je poručivao da je već vreme da počnem da se spremam.

Odlazim do kupatila, obavim higijenu i na trenutak se zaustavim ispred ogledala.

U mene, krupnim zelenim očima, gleda bledo lice. Pune usne su mi izvijene u osmeh.

Pogledam u svoj savršeno prav nos i setim se kako je bio kriv dok ga nisam slomila na fizičkom.

Onda su doktori učinili neko čudo i kada sam skinula zavoje bila sam presrećna novim izgledom.

Samo meni može da se desi da , toliko samouvereno, kažem da mogu da preskočim kozlić bez pomoći.

Ipak je mom sletanju pomogao pod u koji sam zabola glavu.

Još više počinjem da se smejem kada se setim da sam svima koji su me pitali zašto mi je glava zavijena rekla da sam u predstavi glumila noja.

Tada je sve izgledalo lepo u mom životu, baš kao i sada.

Ne prestajući da se smešim, na usne stavljam sjaj za usta sa mirisom višnje, moj omiljeni.

Uzaludno mi je da stavljam puder, maskaru i da peglam kosu, jer ću, nakon što dobro pokisnem, izgledati kao da sam pošla da plašim ptice.

Iz ormana vadim sive trenerke i crnu majicu kratkih rukava.

Na brzinu se obučem, uzmem sivi duks sa kapuljačom i biram koje patike da obujem.

Moje omiljene, bele Nike , postaće braon ako ih danas obujem, tako da ipak biram crne.

Obuvam se i skakućem niz stepenice.

Ne pamtim kad sam bila baš ovoliko srećna.

-Samo ti nastavi da glumiš konja, pa ću još po ovom odvratnu danu morati da te vozim u bolnicu- dovikuje mi Marko iz svoje sobe.