Nedodirljivi

IX

-Vidiš, ipak jesi zaljubljena u mene.

Znam da je u pravu.

Nisam ni znala značenje glagola zaljubiti se dok ga nisam upoznala.

-Juče dobra devojčica kojoj dečaci nisu ništa više od prijatelja, a već sutra ima dvojicu. E , Hana, Hana...- podsmeva mi se zlobni glasić u mojoj glavi, ali ga ignorišem.

Mada je i on bio u pravu.

Jebote , pa šta je meni, imam petnaest godina, pre prvog septembra sam gledala Pepu Prase posle kupanja, sad stojim ovde polugola sa dečkom starijim tri godine od mene.

U pakao će me oterati.

Vidim da i dalje očekuje odgovor od mene, odgovor kao dozvolu da nastavi dalje.

E pa neće je dobiti.

-Nisam.

Iznenađeno me pogleda.

Očekivao je potvrdan odgovor, ali ne,  ne pada mi na pamet da hranim njegov ego na svoju štetu.

-Znam da me lažeš, samo ne znam čemu to.

Neću više ni reč reći, znam da nisam vešta u skrivanju emocija.

Ono što osećam vidi se po mom izrazu lica i čuje u mom glasu.

Kasno je da mu se opirem kada me je čvrsto fiksirao uz njega svojom rukom.

Mada ni ona nije bila potrebna, taj njegov hladan pogled bio je dovoljan.

I zato zatvorim oči u nadi da će nestati, ali i dalje je tu.

Pokušam da se teleportujem, ali mi nešto baš i ne uspeva.

Otvaram oči i srećem se sa njegovim.

Pogledam ga molećivo, a hladnoću u njegovim očima boje čokolade zameni neka toplina.

-U redu, pustiću te. Dajem ti vremena da i sama shvatiš koga zapravo želiš.

Okreće mi leđa i odlazi.

Eh, taj Luka.

Menja raspoloženja brže od žene u PMS-u.

~~~

Nedelja je dan koji najviše mrzim.

Dan kad se setiš da u životu moraš da imaš obaveze poput škole, pa tražiš  volju za učenjem, ali je, vrlo čudno, ne nađeš.

I taman kad se nekako namolim da ustanem iz kreveta, Marko mi upadne u sobu.

-Spremaj se, idemo za dva sata kod Tanje na rođendan.

-Ne mogu, imam da učim.

-Imaš celo prepodne sutra, a i ništa strašno ako ti se desi koja četvorka. Ja bih pevao.

Prevrnem očima.

Naravno da mi se ne ide na Tanjin rođendan gde će biti popularan deo škole, gde neću imati sa kim da se družim već ću celo veče sedeti sama.

Ali, naravno da ću ići.

Ne znam šta mi je ova srednja škola uradila, ali imam želju da se sredim i pojavim negde.

-E moja Hana, a bila si dete za primer- opet svađu započinje onaj glasić.

U poslednje vreme sve češće je tu, čak ga i zamišljam kako dolazi iz usta malog crvenog stvorenja sa repom i rogovima.

Možda ludim.

-Dobro, ići ću. Zadovoljan?

Samo se nakezi i zalupi vratima.