Strahovi i bojažljivi koraci

Statua

Kako ti uspeva da ledenicom zapališ vatru u meni?
Kako mi tako hladan otopiš srce?
Ti si statua koja se ne miče. Tek ponekad progovori. Tek ponekad napravi neki pokret. Tek ponekad oživi ljudsko biće ispod prerušene statue.
I to bude tako bojazan pokret, kao da statua ne zna kako je biti ljudsko biće, kao da statua žali što je, zapravo, ljudsko biće. Kao da podseća sebe da mora ostati statua.
A ko još prilazi statui? Ko joj juri u zagrljaj?
Ona ostaje samo impresivan prizor za posmatranje.
Tako je i meni sa tobom.
Posmatram te, ali izdaleka. Između nas stoji miljama daleka staza, na kojoj niko od nas ne kreće.
Ti statua, a ja uplašeni posmatrač.