Neobicni osecaji u meni. Kao da se nesto grubo cepa i kida, kazu da je to srce. A onda, udarac u grudima i stomaku. Jak. Snazan. Udara. Bije. Jedan, pa drugi. I tako milion puta.
Glavu naseljavaju misli koje uporno teraju oci da suze.
Usta zele da progovore. Ostao je jos jedan ispravan deo mene koji ih zatvara.
Dusa se buni uplakana: "Reci, skini mi ovaj teret."
Moje reci se probijaju, nesigurnim putem krecu tamo gde postaju zvucne.
"Mrzim muskarce, ne verujem im i plasim ih se!"
-sada mogu da ih cujem.
ESTÁS LEYENDO
Strahovi i bojažljivi koraci
Historia CortaNije prica. Nisu nastavci. Delovi mene. Kroz periode zivota.