Jedina

9.Rešena misterija! Njeni roditelji su krili da je...

Dolazim kući i bacam ranac na pod. To uvek radim. Konačno. Konačno ću saznati šta se desilo,i o čemu moram da razgovaram sa roditeljima.

Ja:"Stigla sam!"

Udjem u trpezariju i vidim svoje roditelje. Progutam knedlu u grlu.

Mama:"Moramo nešto važno da ti kažemo."

Ja:"Pucajte."

U trpezariju ulazi Stefan.

Stefan:"Sedi. Molim te,prvo sedi." poslušam ga i sednem na stolicu,a on sedne pored mene i zagrli me."Ja i Sandra već znamo."

Ja:"Šta? Šta znate? Hoćete li mi reći već jednom?"

Mama me uhvati za ruke,onako,preko stola, i pogleda me u oči dok su njoj iste pune suzama.

Mama:"Miljana... Ja sam....." kaže uz blage jecaje,a glas joj puca."Bolesna sam." kaže kroz plač."Imam rak."

U tom trenutku ustanem kako bih joj prišla,ali izgubim snagu i krenem padati kada osetim dve snažne ruke oko sebe. Stefan.

Kad se ja rasvestim,shvatim da mi se niz obraze sliva sva ona moja bol koja izlazi iz mene kao tečnost. Suze. Zabijem glavu u Stefanove grudi a on me gladi po glavi i ljubi po kosi.

Ja:"Mama...je li izlečljivo?"kažem sa nekom nadom.

Mama:"Ne znam. Sutra stižu rezultati."

Tata:"Ne brini. Sve će biti dobro."
Nadam se. Iskreno se nadam. Ali rak...ta bolest je...skoro pa neizlečiva.

Plačem kao kišna godina. Jecam.
U pozasini čujem Sandrin glas.

Sandra:"Da,naravno da mogu da dodjem na žurku. Kakvo je to pitanje?...A to. Ma ništa,neki problemi sa mamom. Da."

Ja:"Ništa?!?!?!?! Majka nam može umreti,a tebi je to ništa!?!? Ideš da se provodiš,a boli te dupe što nam mama boluje od raka! Veštice! Ne zaslužuješ ovu porodicu!" derem se iz petnih žila. Ona samo prevrne očima. E sad je dosta!!! Prekipelo mi je!!!
Potrčim ka njoj i skočim na nju. Krenem da je udaram a Stefan pokušava da me skloni. A ne,neće moći! Došao joj je sudnji dan!

Ipak su me sklonili. Živa je još uvek,ali neće još dugo.

Stefan me uzme u naručje,jer nemam snage da hodam,i odveo me do moje sobe. Moja je glava bila na njegovim grudima.
Spustio me je na krevet i legao pored mene. Čvrsto me je zagrlio. Ovaj mi je zagrljaj zaista bio potreban.
Ćutali smo. Ja jer nisam mogla da pričam,a on jer nije znao šta da kaže. Zaista,šta god reko,samo bi mi bilo još gore.
Samo me drži u zagrljaju,a ja plačem. Jecam.
Stvarno mi ovo nije trebalo.
Ali preživeću. Moram.
Samo zaklopim oči i obuzme me san.

                   ~Sutra~

Stižem u školu.
Hodam,a ne znam kuda.
Odjednom osetim dve snazne ruke oku struka.
Da sam okej,verovatno bih pogledala ko je,ali sada nemam snage za to.

Marcus:"Ej,ljubavi."

Ja:"M?"promrmljam kao neki idiot."

Marcus:"Jesi li ljuta nešto?" pita me zabrinuto.

Ja:"Mm"promrmljam odrično. Moj se rečnik,kad sam smorena,sastoji od mrmljanja slova 'm' u potvrdnom, odričnom, upitnom, uzvičnom i kakvom sve ne obliku.

Marcus:"Jesi li dobro? Jel' se nešto desilo?" kad me to upita,suze počnu da mi klize niz obraze."Ej,bebo,zašto plačeš?"

Ja:"Mo...mo...moja mama... Ona...."mucam.

Marcus:"Šta se desilo sa tvojom majkom?"

Ja:"Ona...ona.... Ima rak!" ispustim bolan krik.

Marcus me zagrli i poljubi u čelo.

Marcus:"Ne brini. Biće ona dobro. Tvoja Majka je jaka. Prebrodiće to." kaže pomalo plačnim glasom.

Ja:"To...to.to je rak! Ko zna da li će uspeti da preživi?"

Marcus:"Zato trebaš biti jaka. Tvojoj je majci baš sad potrebna podrška. Ako ti budeš potresena,i ona će biti. Budi jaka,potrudi se da ne misli na to."

Ja:"U pravu si. Ako budem ovakva,ona će se osećati loše. Osećaće se krivom jer sam ja takva. Moram biti jaka. Moram prihvatiti da mama vodi najtežu bitku u životu. Tako.... Samo tako mogu da joj pomognem.

I ovaj je kratak. Ali,nadam se da vam se svidja. Sledeći će takodje biti malo dosadan. Ali moram vas malo držati u neizvesnosti.

Šta mislite,hoće li se Miljanina majka izvući?

Mišljenja pišite u komentare.

P.S. počinjem novu priču. Ona neće biti kao ostale. Fantazija. Znači,biće raznih stvari,ali neću puno da vam otkrivam. Samo ću reći da ćete se ludo zabaviti.

Volim vas❤❤❤