Vatreno Srce /Danijel Subašić/ (ZAVRŠENA)

▫ 1 ▫

Ja odgovorno tvrdin kako je život prepun iznenađenja. Kako te nagrađuje za dobro i kažnjava za zlo.

Samo, nikad neću shvatit čime san ja zaslužia takav blagoslov?

...

Dan, kao i svaki drugi.

Stiga san na trening među prvima. Zapravo, jedini ko je stiga pri mene bio je naš Dalić i oni manijaci, Mandžo i Vida. Pitam se, ko mu je dao volan u ruke? Na momenat osjetin i tugu zbog njegovog profesora u autoškoli, ali onda se sitim Ivane koja će mu uzeti vozačku, i svit je bolje misto. Sa osmihom uđen u svlačionicu, prezujen se, a onda produžin na teren. Domagoj i Mario se dodavaju loptom, kada im se pridružin. "Bok. Šta ima?" Pozdravin ih, a onda krećen sa zagrijavanjem.

"Ljudi."

Naš veliki šef, naš Zlatni čovik, kako ga volib zvati, obustavi Vidin pokušaj šutanja lopte, moje kružno mahanje rukama u pokušaju zagrijavanja te Mandžino laprdanje.

Barem nekakava korist od njega.

Šalin se, taj čovik je nešto najbolje što se desilo ovoj reprezentaciji.

"Recite, šefe?"

Čovik ga pogleda popriko, a onda ga prekori zbog tog ponašanja. "Majke ti, koliko puta sam rekao da me ne zoveš 'šefe' i da me ne persiraš? Mogu ti biti otac, Vida.' Završi on svoje uvriđeno izlaganje pa nam naredi okupljanje u sali.

Potom ode, a moj blentavi Vida ostane stajati, kao u nekakvom transu.
" Vida! Ideš li?" Ni da se trzne. Vratin se do njega pa ga potapšem po leđima.

"Ajde, prijatelju. Reci?"

Očekivao san veći problem od onog kakva mi je on servirao. "Ja... Dalić mi je servirao sumnju, Suba." "Kakvu?" Zabrinuto ga pogledam. Ovo nije dobro. "Rekao je 'mogu ti biti otac, Vida'. Šta ako je to istina?"

Moja zgodna plavuša bila je na rubu suza. " Ti si sin svoga oca. Mislin da je to reka' više... Na bratski način." Lice mu se u trenu ozari. Protrči pored mene te skoči na Dalića. "Brate!"

Uhvati ga ljubakati a izbornik me pokuša ubiti pogledom. " Zlatni, ovo ti je bolje. Minut ranije je mislia da si mu ćaća!" Nekako ga otrese sa sebe, pa uđemo u salu. Ostatak, što ih je falio na treningu, već se bio okupio ovde. Pozdravim ih, ali njihova pažnja je na Vidi koji se vješa po Zlatku koji pokušava bježati oko stola. "Koji je njemu kurac?" " Pusti", kažem Raketi, pa uhvatim Domagoja, sprječavajući ga da dohvati ovog jadnog, uspuhanog čovika. Potom objasnin sve Ivanu, pazeći da i debil shvati.

"Jeste gotovi? Jer, što prije riješimo ovo, prije idete kući. I ne, Šime, nema treninga danas." Pročita on Vrsaljka kao otvorenu knjigu. "A sad. Ovo pismo nam je stiglo u 'bazu'. Naslovljeno je za tebe, Suba." Pruži mi pismo, a ja ga krenem čitati.

"... draga reprezentacijo.

Neka je ponosna ova zemlja što te ima. Neka su ponosni ovi ljudi čije boje branite. Neka je ponosan Balkan, što vas ima.

Subašiću.

Hvala ti za svaku utakmicu. Odbranjen gol. Za svaku suzu. Jer postojiš. Volim te..."

Malo kasnije završim sa čitanjem, a ostatak pisma ljubomorno zadržin za sebe.

Uzdahnem pa pogledan u Dalića. "Šefe..." Krenem ga zamolit nešto, a on me prekine.  "Ne brini. Pozvana je kao gost na utakmice."

Jesam li ja rekao kako je ovaj čovjek divan?