His Name On My Skin

5.

Olive P.O.V
,,Olive,čekaj.''-rekao je.

,,Zašto bih čekala,nisi vredan toga.''-krenula sam ali me je uhvatio za ruku i zadržao.

,,Izvini,zbog onoga,ali ne verujem da bi se tetovirala to ime zbog toga što sam te spasio,zar ne?

,,Tetovirala sam to ime zato sto mi se svidelo,ne umišljaj da si mi bitan.Ja tebe ni ne poznajem,uostalom šta tebe briga šta ću da radim sa svojim telom.''-rekla sam i pokazala mu svoje ostale tetovaže.

,,Briga me,ti si dobra devojka,ne pokušavaj da postaneš loša,ne stoji ti.''-rekao je i nasmejao mi se.

,,Ti me ni ne poznaješ.''-rekla sam i odšetala.

,,Poznajem dovoljno da znam da si razmažena tatina curica koja pokušava da se dokaže svetu tetovažama.''

,,Ti si postao obično smeće.''-krenule su mi suze na lice.Ne zato sto je slagao,nego zato sto je bio sasvim u pravu.Večito pokušavam da glumim neku drugu osobu da bi nekog zadivila.Kad sam bila mala večito sam pokušavala da zasenim mamu, tako što sam učila da sviram što više instrumenata,išla na takmičenja,bila djak generacije.A zasto?Da bih bila mamina omiljena ćerka.

,,Rekao sam ti već da nisam isti kao pre tri godine.Ne žali ako sam ti slomio srce,nisam vredan toliko da bi me volela.Zbogom,Olive.''-rekao je i otišao.Tada sam mislila da ga više nikad neću videti.Medjutim,prevarila sam se.Gadno sam se prevarila.Samo nisam znala šta da radim sa onom tetovažom.Ona za mene nije vise predstavljala ljubav,nego razočarenje u ljubav koju nisam ni osetila kako treba,a slomila mi je srce.

Sledećeg jutra sam bila malo manje razočarana,zato sto mi je jedno pismo popravilo raspoloženje.Pismo je bilo sa Stanforda.Upala sam na sveučilište.Konačno neka dobra vest.Zadnjih godinu dana je bilo najgorih godinu dana u mom životu:Prvo je umro tata u nesreći,ja sam preživela zahvaljujući njemu,zatim je mama počela da pije i da pravi žurke,sestra i ja smo otišle da živimo kod bake,zatim sam proživela razočarenje u dečka koji mi se svidjao,ispao je kreten.Sad kad bolje razmislim moj život je propao,ali ipak morala sam dalje.I eto upisala sam nešto.Učinila sam baku i sestru ponosnima.Nadam se da je i moj tata ponosan.Majka je na rehabilitaciji.Mrzim kad me ljudi zovu tatinom curicom,zato sto tada postanem veoma tuzna,moja porodica se raspala,zato sto se tat žrtvovao da me spasi.Ponekad razmisljam da li bi bilo bolje da sam ja umrla.Mozda bi tugovali ali ne bi bilo toliko teško,barem meni ne bi bilo.Oh, kako sam sebična.