100 Grama Poljubaca ↔ One Direktcione

Sedmi Deo

Kada sam se probudila iz sna prvo kaj sam čula je Uvisov glas.

"Ljudi, zdigla se!"

"Kaj?" Čula sam Nejila i ostale kako viču sa drugog kraja busa.

"PROBUDILA SE!" Uvis se izderal i svi su dotrčali.

"Lep zub, usput!" Rekal mi je Heri i nasmešil se. On je sto percena štel takav zub, jer on ima samo ove bele. To mene opće ne privlači, ne znam ja čem služe oni. Što više črnih rupa i zlatnih zuba to su čube i črlene usnice bolje. A i uvek kada te kamere od paparaca osvetle ti zubi se uvek najbolje vide što je jako traženo, jer logično, pop zvezde uvek moraju da se više ističu od normalnih grlica i golubača.

"Alo! Zemlja zove Helgu!" Uvis mi je mahal pred okicama.

"Stvarno? Daj mi brzo mobajl, nis ni čula zvono!" Uvis je samo uzdahnul i došal do mene i pridignul me. "Diži tu lenu guzicu, odi tam knami. Mi ovde igramo igrice, sad igramo ´Čoveče Ne Budi Kivan´, a kasnije ćemo da igramo ´Pogodi Rupicu´. Ako koju od igara ne znaš buš navučila kroz igru."

Ja sam ga samo gledala dok pripoveda i štela da mu dam poljubac na rumene usnice, i nije baš da sam ga slušala, ali znam da je zadnje kaj je rekal bilo buš navučila kroz igru, pa sam odustala i ja lepo odo da igram.

Nakon dva sata igrica, pišanja u rupicu i pokušavanja da ne budeš kivan kada te Ljijam zruši u igrici svi smo bili umorni. Ja sam rekla da mi je dosta igre i svi smo malo popili Vranca kojeg smo imali u frizu u avtobusu.

Uskoro nas je gospon avtobusac dopeljal do studija. Svi smo izašli vanka. Ja sam odma krenula prema kući kada sam čula tihe korake iza sebe. Izvadila sam suzavac iz torbe, to nam je dalo obezbeđenje, tako da kada njih nema blizu da nas niko ne dira! Okrenula sam se i poprskala nekog muškarca sa suzavcem u oči, a on je pao kolko je dug i širok i držal se za oči. Tek kada me pogledo svojim črlenim i uplakanim okicama sam skužila da je to moj UVIS!

"Ajoooo, moj Uvise, kaj mi se nisi javil golube!? Ja sam mislila da češ ti mene da siluješ ili prebiješ na mrtvo ime, znaš kak se to več veli." Brzo sam govorila i bila sam sva smušena. Nis ni znala nikaj kaj govorim samo sam ga zela u svoje snažne i šporke ruke i nosila ga kaj balvan. On si je i dalje trljal oči dok sam ga ja vodila u bolnicu. Bolje rečeno trčala sam njime kaj da sam poludila. Kako bi se bar malo smirila počela sam da pevam pesmu koja srce dira: Eto sada vidiš, eto sada znaš!

Kada sam ušlau bolnicu prvo što mi se dogodilo jest da sam..Pa..Blago rečeno..Oslepila. Ja jednostavno nema, gluva, prestrašena i eto slepa!

"Pa dobro kaj je ovđeka tak jako osvetleno? Ja bi i u mraku mogla da vidim sve tvoje organe, ova danas dečurlija mora da ima rasvetu ko na stadijonu! Pa da čovek oslepi!"

"Ako nisi primijetila i ja sam slijep, jer si me ti glupačo poprskala suzavcem!" Pogledala sam ga i nasmešila se.

"A moj mali Uvise, ajde, gremo. Ne na kolena sigurno, već u bolničku sobu." On je samo uzdahnuo i ponovno zatvorio svoje krvave okice.

"Đeez doktore!"

"Đeez Helga!"

"Ma hajde, dosta pozdrava, lako mi to nadoknadimo uz malo kafe i janjetine, ovo je hitno!"

"Pa dobro kaj se desilo reci ti meni?"

Ja sam njemu sve ispričala od reči do reči i on je mene samo gledil širom raspečenih očiju i nije mogal da veruje kaj ja to pripovedam lepoga.

"Sad ćemo mi to sve da rešimo. Okej?"

"Okej."

Znači lepi moji ja sam ovo jako dugo pisala kao i pripovetku Majka U Šesnejstoj i Mišlenje za moju golubicu Ivanu, dakle nema sa menom cici mici fuliranje, nego čitajte i to je tačka!